Ко су пра­ви ре­жи­се­ри протестних пред­ста­ва

Зо­ран Ђор­ђе­вић*

У вре­ме­ну на­ра­ста­ју­ће дру­штве­не по­ла­ри­за­ци­је и све че­шћих улич­них оку­пља­ња мла­дих, Ср­би­ја се, чи­ни се, по­но­во су­о­ча­ва с пи­та­њем: да ли је ово при­ро­дан из­раз не­за­до­вољ­ства гра­ђа­на или па­жљи­во ре­жи­ра­на пред­ста­ва пре­ма мо­де­ли­ма по­зна­тим из ар­се­на­ла тзв. обо­је­них ре­во­лу­ци­ја? У чи­та­вој тој по­став­ци, сту­ден­ти су у пр­вом пла­ну, али де­лу­је да иза њих че­сто сто­је ак­те­ри са за­вид­ним ор­га­ни­за­ци­о­ним ка­па­ци­те­ти­ма, ин­тер­на­ци­о­нал­ним ве­за­ма и ја­сним по­ли­тич­ким ци­ље­ви­ма.

У раз­ма­тра­њу сло­је­ви­то­сти тре­нут­них до­га­ђа­ја, по­треб­но је под­се­ти­ти да се дру­штва не ме­ња­ју на­пре­чац, ре­во­лу­ци­јом у јед­ној но­ћи, већ ево­лу­ци­јом сва­ког да­на, ра­дом, упор­но­шћу и од­го­вор­но­шћу. Пра­ва сна­га мла­дих не огле­да се са­мо у уз­ви­ки­ва­њу па­ро­ла, већ у уче­ство­ва­њу у из­град­њи дру­штва, ула­ску у ин­сти­ту­ци­је и ди­ја­ло­шком ар­ти­ку­ли­са­њу зах­те­ва. То је по­ру­ка ко­ја је да­нас јед­на­ко ва­жна као и пре не­ко­ли­ко де­це­ни­ја.

Упра­во ов­де до­ла­зи­мо до јед­ног од кључ­них те­о­ре­ти­ча­ра са­вре­ме­них гра­ђан­ских про­те­ста – Џи­на Шар­па, аме­рич­ког по­ли­ти­ко­ло­га чи­је се име по­но­во све че­шће чу­је у до­ма­ћем ме­диј­ском про­сто­ру. Ње­го­ва те­о­ри­ја не­на­сил­ног от­по­ра и да­нас, иако је пре­ми­нуо 2018. го­ди­не, оста­је ути­ца­јан ме­ха­ни­зам са­вре­ме­них по­бу­на ко­је су у мно­гим зе­мља­ма ко­ри­шће­не као алат у по­ли­тич­ком ин­же­ње­рин­гу. Шарп ни­је ви­део про­те­сте као сти­хиј­ску ре­ак­ци­ју на­ро­да већ као па­жљи­во „ка­ли­бри­сан” об­лик по­ли­тич­ког при­ти­ска, ко­ји ко­ри­сти сим­бо­ли­ку, ме­ди­је, еко­но­ми­ју и па­ра­лел­не дру­штве­не струк­ту­ре ка­ко би де­ста­би­ли­зо­вао власт, изо­ло­вао ње­не сту­бо­ве и при­пре­мио те­рен за про­ме­ну ре­жи­ма. У том си­сте­му, сту­ден­ти и мла­ди че­сто су пред­ста­вље­ни као во­де­ћа мо­рал­на сна­га, а у прак­си као тран­сми­си­ја спољ­ног ути­ца­ја.

Иако те­о­риј­ски не­на­сил­на, Шарп ме­то­до­ло­ги­ја че­сто до­во­ди до ва­ку­у­ма вла­сти и де­ста­би­ли­за­ци­је си­сте­ма кад не по­сто­ји ја­сан план за тран­зи­ци­ју. Опо­зи­ци­о­не стран­ке че­сто, па та­ко и да­нас у Ср­би­ји, ко­ри­сте про­те­сте ка­ко би по­вра­ти­ле по­ли­тич­ки кре­ди­би­ли­тет ко­ји су ра­ни­је из­гу­би­ле. Не­ке ор­га­ни­за­ци­је не­вла­ди­ног сек­то­ра, ко­је же­ле да се пред­ста­ве као ци­вил­но дру­штво, за­пра­во су по­ста­ле по­ли­тич­ки ин­стру­мент. Кад оне пре­ста­ну да од­го­ва­ра­ју гра­ђа­ни­ма, а од­го­ва­ра­ју до­на­то­ри­ма из ино­стран­ства, ту по­чи­ње про­блем. Ту не­ста­је су­шти­на гра­ђан­ске бор­бе, а по­ја­вљу­је се по­ли­тич­ки ин­же­ње­ринг. Код нас, те­за о спон­та­но­сти сту­дент­ских про­те­ста све ви­ше сто­ји на­су­прот ре­ал­но­сти да се иза њих на­ла­зи чи­та­ва ин­фра­струк­ту­ра, углав­ном из до­ме­на не­вла­ди­ног сек­то­ра, ко­ја је и ор­га­ни­за­ци­о­но и про­грам­ски осло­ње­на на мо­де­ле не­на­сил­ног от­по­ра.

Уло­гу ин­сти­ту­ци­ја у са­вре­ме­ном дру­штву не тре­ба пот­це­њи­ва­ти. Ако сту­ден­ти же­ле ди­ја­лог, ин­сти­ту­ци­је сто­је отво­ре­не, ако же­ле ре­фор­ме, си­стем ну­ди ме­ха­ни­зме. Не гра­ди се дру­штво ру­ше­њем ле­гал­не вла­сти, већ ње­ним уна­пре­ђе­њем кроз де­мо­крат­ске мо­де­ле. Онај ко је био део по­ли­тич­ког си­сте­ма зна: ста­бил­ност др­жа­ве је те­мељ за сва­ки на­пре­дак. Не­до­пу­сти­во је да мла­ди, во­ђе­ни иде­а­ли­змом, по­ста­ну ин­стру­мент у ру­ка­ма оних ко­ји Ср­би­ју по­сма­тра­ју ис­кљу­чи­во кроз при­зму ге­о­по­ли­тич­ких ин­те­ре­са. Про­те­сти ко­ји се не за­вр­ша­ва­ју пред­ло­гом, не отва­ра­ју ди­ја­лог, ни­ти тра­же ин­сти­ту­ци­о­нал­но ре­ше­ње, по­ста­ју сред­ство за де­струк­ци­ју, а не про­грес.

На­рав­но да сту­ден­ти има­ју пра­во да тра­же и бо­ље обра­зо­ва­ње и ве­ћу пар­ти­ци­па­ци­ју у дру­штве­ним про­це­си­ма. Али има­ју и оба­ве­зу да пре­по­зна­ју ко их гу­ра на­пред, а ко ин­стру­мен­та­ли­зу­је њи­хо­ву енер­ги­ју за ци­ље­ве ко­ји ни­су њи­хо­ви. Де­мо­крат­ско дру­штво не сме да за­бра­ни про­те­сте, али мо­ра их чи­та­ти па­жљи­во и ана­ли­зи­ра­ти њи­хо­ве ствар­не из­во­ре. Па­ра­док­сал­но, они ко­ји се да­нас по­зи­ва­ју на де­мо­кра­ти­ју, сло­бо­ду го­во­ра и пра­во на про­тест, у ствар­но­сти иг­но­ри­шу во­љу на­ро­да ис­ка­за­ну на из­бо­ри­ма, по­ку­ша­ва­ју­ћи да кроз улич­ни при­ти­сак кре­и­ра­ју про­ме­ну вла­сти. То ни­је пут ко­јим Ср­би­ја тре­ба да иде.

И ни­је те­шко при­ме­ти­ти да је Алек­сан­дар Ву­чић, као стуб и глав­ни но­си­лац по­ли­тич­ке и еко­ном­ске ста­бил­но­сти, у мно­гим овим на­ра­ти­ви­ма ци­љан не за­то што пер­со­нал­но сме­та, већ за­то што је ње­го­во укла­ња­ње ствар­ни циљ: као сим­бол и га­рант по­сто­је­ће ин­сти­ту­ци­о­нал­не струк­ту­ре, као сим­бол ја­ке Ср­би­је, ко­ју опо­зи­ци­ја, али и мно­ги ван Ср­би­је же­ле да осла­бе. За­то је од­го­вор на по­ку­ша­је спољ­не ма­ни­пу­ла­ци­је упра­во оно што Ср­би­ја и чи­ни, то је ја­ча­ње ин­сти­ту­ци­ја, тран­спа­рен­тан рад вла­сти, стал­на ко­му­ни­ка­ци­ја с гра­ђа­ни­ма, по­себ­но мла­ди­ма, као и ства­ра­ње про­сто­ра за сло­бод­но, али од­го­вор­но из­ра­жа­ва­ње ми­шље­ња. Ни­ко не сме би­ти спре­чен да го­во­ри, али ни­ко не сме ни да ћу­ти кад се про­тест пре­тво­ри у тех­но­ло­ги­ју за де­ста­би­ли­за­ци­ју др­жа­ве.

Искре­но уче­шће у по­ли­тич­ком жи­во­ту не по­чи­ње на ра­ди­о­ни­ца­ма и се­ми­на­ри­ма фи­нан­си­ра­ним из ино­стран­ства, већ у учи­о­ни­ца­ма, уни­вер­зи­те­ти­ма, скуп­штин­ским рас­пра­ва­ма и кон­струк­тив­ним ди­ја­ло­зи­ма с ин­сти­ту­ци­ја­ма. За­то, по­зив мла­ди­ма ни­је да се по­ву­ку, већ да се ак­тив­но укљу­че кроз кон­крет­не пред­ло­ге. Да по­шту­ју др­жа­ву, али и да је ме­ња­ју та­мо где је не­е­фи­ка­сна, пу­тем из­гра­ђе­них ме­ха­ни­за­ма, не пу­тем кон­фек­циј­ског мо­де­ла уво­зног бун­та. Јер сло­бо­да ни­је пра­во да ру­шиш, већ сна­га да ства­раш. И то је исти­на, не у фор­ми па­ро­ле, већ у од­го­вор­но­сти ко­ју сви но­си­мо.

*По­ли­ти­чар, бив­ши ми­ни­стар од­бра­не