Дух „Републике прозора и врата”

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, децембра – „Задовољни смо.” Те речи се овде све ређе чују а 240 радника чикашке фабрике је мислило да им је чак одузето право да их с разлогом изговоре.

Али кад су исказали незадовољство, направили су социјално „чудо”. Иако су против њих били и послодавци и неколико банкарских џинова, издејствовали су „цркавицу” која је требало да им припадне и да је нису тражили. А постигли су и више: изазвали су солидарност милиона невољника, саосећајних душа па и представника власти, оживевши и прилично замрле наде да „мали” могу да се испоставе као „велики”… „Задовољни смо сада”, изјавио је представник синдиката Марк Мајнстер, после шестодневне опсаде затвореног им предузећа, завршене споразумом са две банке по коме сваки запослени добија – 6.000 долара у виду отпремнине због остајања без посла, накнаде за одмор, као и здравствену заштиту у наредна два месеца. „Ово би могао да буде пример другима – да не треба да дозволе да им се закида”, додао је новинарима.

Отпор и солидарност

Иако је Чикаго већ недељама у центру пажње домаће и стране јавности, у њему је транзициони штаб новоизабраног председника Барака Обаме, па и зато што је поприште драме у којој се тражи оставка илиноиског гувернера Рода Благојевића, раднички бунтовници су израсли у алтернативни симбол града. Не памти се, наиме, када се последњи пут с гневом једне мале групе скромних захтева поистоветила готово цела нација, као да је на коцки судбина Америке и њеног система. 

Поприште обрта био је круг фабрике „Република прозора и врата”. Стицај околности дао је њеном називу пригодну симболику јер именује делове кућа – чији су кредитни аранжмани у епицентру финансијске кризе – као и државну творевину која треба да служи општем добру…

Та „Република прозора и врата” запала је у невоље, па су власници одлучили да је затворе. Наумили су да сличну фирму отворе у јевтинијем амбијенту Илиноису суседне савезне државе Ајове, али су саопштили да немају новца да досадашњим запосленима, већином имигрантима из Латинске Америке, исплате оно што им, по прописима, дугују. Закидање су образлагали банкарском „блокадом” а у „зачарани круг” за слуђивање потчињених укључено је и „растегљиво” тумачење прописа…

Оштећени су решили да се одупру. Мирно су запосели погоне, у стилу „седи и не мрдај”. Наоружани само надом у правду, изазвали су поприличну „фрку”.

Оно што је на почетку давало црту узалудности претворило се у његову ванредну снагу. Мислило се, наиме, да усред великих економских тумбања, кад се тресу и Волстрит и аутомобилски Детроит, нико неће обратити пажњу на „шачицу занатлија”, али се испоставило да се с њима идентификовала маса Американаца који страхују да ће у акцијама за спасавање „великих” „мали” бити остављени на цедилу. Побуњенима су и удаљени незнанци слали храну, новац, преобуку, поруке подршке…

Готово преко ноћи створио се неформални фронт солидарности. Кад се стотине милијарди буџетских долара издвајају за помоћ финансијским гигантима, посрнулим у олаком кредитирању, како то да нема „сиће” за намирење дуга послодавца према радницима – чули су се покличи с разних страна, наговештавајући социјалну буру. „Надам се да је ово зачетак стварног покрета (радничког) отпора”, поручила је Лија Фрид, из руководства синдиката који су опет били, после дуге онемоћалости, у прилици да се искажу као мобилизаторска снага. 

Подршку побуњенима из „Републике” пружили су и поједини истакнути политичари. „Радници су у праву, само траже оно што им припада”, оценио је новоизабрани председник Барак Обама. „Нисмо очекивали подршку, већ смо стрепили да ће нас послати у затвор”, каже Мелвин Меклин, синдикални вођа из те групе која је доживела „срећу у несрећи”. Али, као да је много шта чекало на њих, као на недостајући узор. „Хвала што сте нам свима показали како се бори и како промене крећу одоздо навише (како је Обама говорио у изборној кампањи)”, поручио им је, посредством „Лос Анђелес тајмса”, један из мноштва симпатизера. Постали су симбол борбе за права радника у текућој финансијској кризи која је из САД уздрмала цео свет – оцењују активисти и стручњаци.

И другима би могло да се догоди

„Показали смо да се може дићи глас и против моћних”, сугерисао је Рикардо Касерес, учесник шестодневног протеста. Догађаји као овај у „Републици прозора и врата” и поводом њих нису виђени од тридесетих година прошлог века, констатовао је председник Привредне коморе Чикаголенда (града и околине) Џери Ропер и упозорио компаније широм земље да и њима може слично да се деси. „Сигуран сам да ће ова збивања одјекнути одајама управних одбора широм Америке”, надовезао се конгресмен Луис Гутијерес, посредник у постизању решења за побуњене раднике.

Мирно заузимање фабрика могло би да постане нови начин борбе против наглих отпуштања – предочио је „Чикаго трибјуну” експерт за радне односе Илиноиског универзитета Роберт Бруно. „Затајили су”, прецизира, „постојећи механизми за олакшавање масовних економских мука, па кад радници више немају шта да изгубе, постају спремни да узврате”, додао је.

Радници затворене фабрике славе победу, свесни да она није апсолутна. „Изгубили смо посао, али смо и добили надокнаду”, каже један од њих –Лало Муњос. „Сада имам нешто новца, али ми он неће дуго потрајати”, додао је за АП његов колега Аполинар Кабрера.

Дух „Републике прозора и врата” могао би дуже да потраје. Упоредо с кризом.