Duh „Republike prozora i vrata”

Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, decembra – „Zadovoljni smo.” Te reči se ovde sve ređe čuju a 240 radnika čikaške fabrike je mislilo da im je čak oduzeto pravo da ih s razlogom izgovore.

Ali kad su iskazali nezadovoljstvo, napravili su socijalno „čudo”. Iako su protiv njih bili i poslodavci i nekoliko bankarskih džinova, izdejstvovali su „crkavicu” koja je trebalo da im pripadne i da je nisu tražili. A postigli su i više: izazvali su solidarnost miliona nevoljnika, saosećajnih duša pa i predstavnika vlasti, oživevši i prilično zamrle nade da „mali” mogu da se ispostave kao „veliki”… „Zadovoljni smo sada”, izjavio je predstavnik sindikata Mark Majnster, posle šestodnevne opsade zatvorenog im preduzeća, završene sporazumom sa dve banke po kome svaki zaposleni dobija – 6.000 dolara u vidu otpremnine zbog ostajanja bez posla, naknade za odmor, kao i zdravstvenu zaštitu u naredna dva meseca. „Ovo bi mogao da bude primer drugima – da ne treba da dozvole da im se zakida”, dodao je novinarima.

Otpor i solidarnost

Iako je Čikago već nedeljama u centru pažnje domaće i strane javnosti, u njemu je tranzicioni štab novoizabranog predsednika Baraka Obame, pa i zato što je poprište drame u kojoj se traži ostavka ilinoiskog guvernera Roda Blagojevića, radnički buntovnici su izrasli u alternativni simbol grada. Ne pamti se, naime, kada se poslednji put s gnevom jedne male grupe skromnih zahteva poistovetila gotovo cela nacija, kao da je na kocki sudbina Amerike i njenog sistema. 

Poprište obrta bio je krug fabrike „Republika prozora i vrata”. Sticaj okolnosti dao je njenom nazivu prigodnu simboliku jer imenuje delove kuća – čiji su kreditni aranžmani u epicentru finansijske krize – kao i državnu tvorevinu koja treba da služi opštem dobru…

Ta „Republika prozora i vrata” zapala je u nevolje, pa su vlasnici odlučili da je zatvore. Naumili su da sličnu firmu otvore u jevtinijem ambijentu Ilinoisu susedne savezne države Ajove, ali su saopštili da nemaju novca da dosadašnjim zaposlenima, većinom imigrantima iz Latinske Amerike, isplate ono što im, po propisima, duguju. Zakidanje su obrazlagali bankarskom „blokadom” a u „začarani krug” za sluđivanje potčinjenih uključeno je i „rastegljivo” tumačenje propisa…

Oštećeni su rešili da se odupru. Mirno su zaposeli pogone, u stilu „sedi i ne mrdaj”. Naoružani samo nadom u pravdu, izazvali su popriličnu „frku”.

Ono što je na početku davalo crtu uzaludnosti pretvorilo se u njegovu vanrednu snagu. Mislilo se, naime, da usred velikih ekonomskih tumbanja, kad se tresu i Volstrit i automobilski Detroit, niko neće obratiti pažnju na „šačicu zanatlija”, ali se ispostavilo da se s njima identifikovala masa Amerikanaca koji strahuju da će u akcijama za spasavanje „velikih” „mali” biti ostavljeni na cedilu. Pobunjenima su i udaljeni neznanci slali hranu, novac, preobuku, poruke podrške…

Gotovo preko noći stvorio se neformalni front solidarnosti. Kad se stotine milijardi budžetskih dolara izdvajaju za pomoć finansijskim gigantima, posrnulim u olakom kreditiranju, kako to da nema „siće” za namirenje duga poslodavca prema radnicima – čuli su se pokliči s raznih strana, nagoveštavajući socijalnu buru. „Nadam se da je ovo začetak stvarnog pokreta (radničkog) otpora”, poručila je Lija Frid, iz rukovodstva sindikata koji su opet bili, posle duge onemoćalosti, u prilici da se iskažu kao mobilizatorska snaga. 

Podršku pobunjenima iz „Republike” pružili su i pojedini istaknuti političari. „Radnici su u pravu, samo traže ono što im pripada”, ocenio je novoizabrani predsednik Barak Obama. „Nismo očekivali podršku, već smo strepili da će nas poslati u zatvor”, kaže Melvin Meklin, sindikalni vođa iz te grupe koja je doživela „sreću u nesreći”. Ali, kao da je mnogo šta čekalo na njih, kao na nedostajući uzor. „Hvala što ste nam svima pokazali kako se bori i kako promene kreću odozdo naviše (kako je Obama govorio u izbornoj kampanji)”, poručio im je, posredstvom „Los Anđeles tajmsa”, jedan iz mnoštva simpatizera. Postali su simbol borbe za prava radnika u tekućoj finansijskoj krizi koja je iz SAD uzdrmala ceo svet – ocenjuju aktivisti i stručnjaci.

I drugima bi moglo da se dogodi

„Pokazali smo da se može dići glas i protiv moćnih”, sugerisao je Rikardo Kaseres, učesnik šestodnevnog protesta. Događaji kao ovaj u „Republici prozora i vrata” i povodom njih nisu viđeni od tridesetih godina prošlog veka, konstatovao je predsednik Privredne komore Čikagolenda (grada i okoline) Džeri Roper i upozorio kompanije širom zemlje da i njima može slično da se desi. „Siguran sam da će ova zbivanja odjeknuti odajama upravnih odbora širom Amerike”, nadovezao se kongresmen Luis Gutijeres, posrednik u postizanju rešenja za pobunjene radnike.

Mirno zauzimanje fabrika moglo bi da postane novi način borbe protiv naglih otpuštanja – predočio je „Čikago tribjunu” ekspert za radne odnose Ilinoiskog univerziteta Robert Bruno. „Zatajili su”, precizira, „postojeći mehanizmi za olakšavanje masovnih ekonomskih muka, pa kad radnici više nemaju šta da izgube, postaju spremni da uzvrate”, dodao je.

Radnici zatvorene fabrike slave pobedu, svesni da ona nije apsolutna. „Izgubili smo posao, ali smo i dobili nadoknadu”, kaže jedan od njih –Lalo Munjos. „Sada imam nešto novca, ali mi on neće dugo potrajati”, dodao je za AP njegov kolega Apolinar Kabrera.

Duh „Republike prozora i vrata” mogao bi duže da potraje. Uporedo s krizom.