Зашто су ђаци све агресивнији

Да ли ће професори ускоро почети да одлазе на час уз поздрав "Срећно", који рудари упућују приликом уласка у јаму, и да ли можемо очекивати да се на скупштинском репертоару нађе предлог да наставници добију бенефицирани радни стаж?

Драгана Кожовић, психолог и професор у Шестој београдској гимназији, сматра да насиље над професорима није феномен глобалних размера, али јесте потврда тезе да је ауторитет професора драматично нарушен и да поједини ђаци демонстрирају онај модел понашања који је постао друштвено прихватљив.

"Када га питате зашто је агресиван према професору и зашто на његову адресу шаље увреде и претње, ученик неретко одговара: ’Борим се за себе’. А када анализирате психолошку и породичну структуру тих ’бораца’ схватите да се и његови родитељи кроз живот такође пробијају на агресиван начин. Не треба заборавити да у школским клупама седе деца која су одрастала уз ратове у окружењу и бомбе у нашем дворишту, деца сведоци породичних драма, беде и сиромаштва, родитељских отказа и развода. Нека од њих живе у породицама којима је потребно социјално старатељство. То, наравно, није оправдање, али јесте објашњење за ђачко понашање", објашњава Драгана Кожовић.

Наша саговорница, која је и ауторка књига "Пубертет не мора да створи хаос у кући" и "Психологија писана кредом" подсећа да пубертет јесте период када се одрасли скидају са престола ауторитета и додаје да у основи бунта против професора стоји и протест против реалности коју ђацима нуди образовни курикулум.

"Из визуре ученика, образовање није функционално, већ је репетитивно, досадно и километрима удаљено од њихових жеља. Деца сматрају да им познавање латинских глагола и руских класика ничему не служи у животу и свој протест јавно исказују недисциплином на часу. Јер, ако изузмемо гимназијску популацију, највећи број деце уписује школе чије се дипломе брзо и лако ’уновчавају’ на тржишту рада и чезну да се баве професијама које се ’врте’ око естраде и у којима се окреће велика количина новца. По њиховом схватању, професори су водичи кроз виртуелну и њима непривлачну реалност и зато они јавно демонстрирају свој бунт", истиче овај психолог.

На питање – како родитељи реагују на ђачке несташлуке, она одговара да је њихова најпоштенија реакција "такав је и код куће" и "ни ја не знам шта ћу са њим", а најчешћа је – "био је изазван, он никада не реагује на тај начин". Када родитељима на најдискретнији могући начин покушате да објасните да дете има проблема са учењем, памћењем и концентрацијом и да би било добро да обрате пажњу на који начин проводи оно проводи слободно време, они реагују драматично и бурно. Или гурају главу у песак или их бране од оних са којима треба заједно да их васпитавају, додаје наша саговорница.

"Не треба се чудити дрскости деце ако имате на уму да родитељ који је по професији технолог или биолог тражи од професора латинског језика писмени задатак свог детета да би он проценио да ли је дете ’заслужило’ добијену двојку или тројку. Он на тај начин урушава ауторитет професора и детету шаље јасну поруку да и оно може да преиспитује стручност својих надређених", оцењује Драгана Кожовић.

Она, међутим, скреће пажњу и на чињеницу да се просветним радом све мање баве ентузијасти, а све више они којима због породичних разлога одговарају чести и дуги школски распусти.

У прилог тези да је наша школа одавно заборавила своју васпитну функцију говори и податак из студије коју је пре неколико година спровео Институт за педагошка истраживања и који говори да трећина деце сматра да је најучесталији начин "кажњавања" односно смиривања деце – давање лоших оцена. Иако тај "дисциплински кец" ни на који начин није узрочно-последично у вези са преступима ђака, он је изгледа најомиљеније васпитно-поправно средство њихових наставника, можемо посумњати да је он главни кривац, односно узрок насиља према професорима. Истраживање овог института такође показује да је избацивање са часа – следеће на листи омиљених васпитних метода професора.

Истраживање је такође је показало да чак трећина учитеља оцењује да им недисциплина омета рад на часу. Они све чешће признају да су немоћни и да не знају како да поступају са агресивним ученицима, онима који псују, галаме на часу, јурцају по ходницима. У палету ђачких марифетлука спада и шкрипање столица, бацање ствари, гађање, прављење авиончића и једење на часу.