Буктиња младости

Оно што концерте младих издваја и чини посебним музичким догађајима није само узаврела, навијачка атмосфера, много њихових другова и колега који стоје са свих страна балкона и партера, већ и посебан однос музичара, још студената, према послу којим се баве. То називамо ентузијазмом, радошћу музицирања, полетом и узлетом, а у ствари је једна непатворена искреност и љубав према музици, пасионирана заљубљеност младости у свет око себе, у свој позив, у свога професора и диригента.

Где се то после изгуби и нестане, па публика неретко постаје сведок хроничног незадовољства музичара на подијуму, нехата, одсуства свих ових тако драгоцених и управо наведених врлина...?

Два велика дела словенске литературе, Трећи клавирски концерт Сергеја Рахмањинова (1909) и Прва симфонија Дмитрија Шостаковича (1925) била су ове вечери испит зрелости, самосвести, музикалности, способности – свих. Најпре пијанисткиње, апсолвента из класе проф. Нинослава Живковића, Тее Андријић (21) чија се интерпретација у зачуђујућој техници, раскошној виртуозности и децентним пијанима, одвијала на сугестиван и веома изразит начин, нимало бојажљиво, без почетничке треме и са много жеље да се надмаши сопствени потенцијал. Њен велики успех ове вечери, успех је клавирске катедре и институције која стоји иза ње.

Сагоревајући у жељи да „све изађе” и ништа „не омане”, оркестар је у сложеној фактури пратње тражио одговоре, постављао питања, водио равноправан дијалог са солисткињом. Било је много различитих карактера, контраста, слика, причала се прича љубави, романтике, лепоте. Овације на крају једној скромној, једноставној девојци великог дара биле су дирљиве и подстицајне. Да ли ћемо је задржати или ће се и она отиснути попут многих претходника...?

У другом делу концерта могло се седети. Рад оркестра, његовог диригента и професора Бојана Суђића веома се могао пратити током извођења Прве симфоније Дмитрија Шостаковича. Она пружа и тражи много. Бројна су сола инструменталиста у групама удараљки, дрвених, лимених дувача, посебно у групацији гудача, контрабаса, смењују се сола виолончела и виолине... Не може се све набројати. Уз то, сваки одсек представља и посебну жанр сцену, смењују се играчки, моторични, духовити, гротескни делови, мотиви и теме са оним лирским, мирнијим, а и даље изразитим и нимало лаким за интерпретирање.

Бојан Суђић је показао професорску педантност, педагошки нерв и посвећеност својим студентима у оркестру. А они су свирали веома чисто, са великим сагоревајућим темпераментом, не штедећи се и не заустављајући се у огромној енергији која је избијала из свих делова импозантног симфонијског оркестра.

Шта бива са тим светлуцањем и распрскавањем талената у даљем животу и у професији? Како их изгубимо?