Buktinja mladosti

Ono što koncerte mladih izdvaja i čini posebnim muzičkim događajima nije samo uzavrela, navijačka atmosfera, mnogo njihovih drugova i kolega koji stoje sa svih strana balkona i partera, već i poseban odnos muzičara, još studenata, prema poslu kojim se bave. To nazivamo entuzijazmom, radošću muziciranja, poletom i uzletom, a u stvari je jedna nepatvorena iskrenost i ljubav prema muzici, pasionirana zaljubljenost mladosti u svet oko sebe, u svoj poziv, u svoga profesora i dirigenta.

Gde se to posle izgubi i nestane, pa publika neretko postaje svedok hroničnog nezadovoljstva muzičara na podijumu, nehata, odsustva svih ovih tako dragocenih i upravo navedenih vrlina...?

Dva velika dela slovenske literature, Treći klavirski koncert Sergeja Rahmanjinova (1909) i Prva simfonija Dmitrija Šostakoviča (1925) bila su ove večeri ispit zrelosti, samosvesti, muzikalnosti, sposobnosti – svih. Najpre pijanistkinje, apsolventa iz klase prof. Ninoslava Živkovića, Tee Andrijić (21) čija se interpretacija u začuđujućoj tehnici, raskošnoj virtuoznosti i decentnim pijanima, odvijala na sugestivan i veoma izrazit način, nimalo bojažljivo, bez početničke treme i sa mnogo želje da se nadmaši sopstveni potencijal. Njen veliki uspeh ove večeri, uspeh je klavirske katedre i institucije koja stoji iza nje.

Sagorevajući u želji da „sve izađe” i ništa „ne omane”, orkestar je u složenoj fakturi pratnje tražio odgovore, postavljao pitanja, vodio ravnopravan dijalog sa solistkinjom. Bilo je mnogo različitih karaktera, kontrasta, slika, pričala se priča ljubavi, romantike, lepote. Ovacije na kraju jednoj skromnoj, jednostavnoj devojci velikog dara bile su dirljive i podsticajne. Da li ćemo je zadržati ili će se i ona otisnuti poput mnogih prethodnika...?

U drugom delu koncerta moglo se sedeti. Rad orkestra, njegovog dirigenta i profesora Bojana Suđića veoma se mogao pratiti tokom izvođenja Prve simfonije Dmitrija Šostakoviča. Ona pruža i traži mnogo. Brojna su sola instrumentalista u grupama udaraljki, drvenih, limenih duvača, posebno u grupaciji gudača, kontrabasa, smenjuju se sola violončela i violine... Ne može se sve nabrojati. Uz to, svaki odsek predstavlja i posebnu žanr scenu, smenjuju se igrački, motorični, duhoviti, groteskni delovi, motivi i teme sa onim lirskim, mirnijim, a i dalje izrazitim i nimalo lakim za interpretiranje.

Bojan Suđić je pokazao profesorsku pedantnost, pedagoški nerv i posvećenost svojim studentima u orkestru. A oni su svirali veoma čisto, sa velikim sagorevajućim temperamentom, ne štedeći se i ne zaustavljajući se u ogromnoj energiji koja je izbijala iz svih delova impozantnog simfonijskog orkestra.

Šta biva sa tim svetlucanjem i rasprskavanjem talenata u daljem životu i u profesiji? Kako ih izgubimo?