Мањак медицинског особља проблем и у Аустрији

Недостатак медицинског особља је изазов у Србији, али и у многим земљама широм света. Према подацима које је медијској делегацији из наше земље представио Петер Хакер, секретар за здравство града Беча, број лекара који је укључен у здравствени фонд у овом граду од 2017. до 2021. се смањио за 6,4 одсто.

– Беч тренутно има 21 болницу, укључујући мање специјализоване установе које пружају висок ниво медицинске стручности. Међу њима се издвајају болница за онколошке пацијенте на педијатрији, која лечи децу оболелу од рака из целе Аустрије, болница за операције колена и кука, као и здравствена установа за акушерство. Међутим, у будућем развоју нам је акценат на великим централним болницама, којих сада имамо седам. Највећа, Универзитетска болница у Бечу (АКХ), простире се на дупло већој површини од осталих – рекао је Хакер.

Првог дана посете новинари су посетили клинику „Флоридсдорф”, која је једна од најсавременијих болница у Бечу. Налази се на периферији града, па се из центра до ње може стићи трамвајем или возом. Отворена је 2019, има капацитет од 700 постеља, 14 одељења и четири института. Ова установа има 2.500 запослених, а сваке године прими око 24.400 пацијената. Како су нам рекли, отприлике на свака два и по минута хитна помоћ довезе пацијенте. Тиме је покривена потреба хитних збрињавања у око 90 одсто свих случајева у Бечу, а ноћу чак 96 процената. Како би били спремни на овакве ситуације, болница је опремљена центром за симулацију ванредних ситуација. Центар се простире на 1.000 квадратних метара простора који се користи за обуку медицинског особља у ситуацијама хитне помоћи и интензивне неге. Ту се налазе и лутке од новорођенчади до одраслих, од којих неке могу да говоре, дишу, умиру – може да им се подешава крвни притисак, како би лекари могли да вежбају у што реалнијим условима.

У оквиру ове установе корисницима су на располагању само једнокреветне и двокреветне собе. Ушушкане су, у њима је тихо, а прозори гледају ка зеленилу, да би пацијентима било пријатније. Свака има тоалет и купатило, телевизор, преносни регал. А у оквиру установе постоји и дневни боравак у којем пацијенти могу да проводе време или да приме посету.

Ипак, нису све болнице у Бечу модерне и овако добро опремљене. Инфраструктура многих је застарела – неке су у основи саграђене пре 100 и више година. Неке још имају стари систем – павиљона. Због тога су градске власти, према речима секретара за здравство, покренуле пројекат модернизације болничких капацитета који ће трајати до 2038. године, а укупна инвестиција износи 5,5 милијарди евра.

– План нам је да смањимо број непотребних долазака у болнице, али и термине чекања, због чега отварамо центре за примарно збрињавање. Сви пацијенти, без обзира на здравствено осигурање, иако га у Аустрији ретко ко нема, добијају адекватну медицинску помоћ у центру за примарну заштиту „Виен запад” – указао је др Петер Хоубнбергер, директор одељења за општу медицину овог центра.

Центар се налази непосредно поред железничке станице, одакле се лифтом може дођи директно у чекаоницу. У њему се обављају услуге опште медицине, постоје лабораторије као код нас у домовима здравља, али и саветовалиште за дијабетичaре, као и психолошка подршка.

– Овај центар има и социјалног радника који помаже и даје савете пацијентима у решавању административних и животних проблема. Било да је реч о подношењу захтева за социјалну помоћ у вези са негом, било потешкоћа са становањем – рекао је др Хоубнбергер.

Један од проблема са којима се суочава аустријски здравствени систем је одлазак лекара у земље са бољим условима и већим платама. Према проценама, очекују да ће до 2030. године бити већа потреба за медицинским особљем у односу на број оних који се школују. Овакав дисбаланс у образовању медицинског кадра се већ осећа у неким европским земљама попут Велике Британије и Швајцарске, које „увозе” радну снагу. Међутим, у последње време се све више лекара враћа из Немачке у Аустрију. Како је Хакер истакао, „велики приватни здравствени центри у европским земљама се распадају”. Један такав центар у Француској је пријавио стечај. Он је у Аустрији имао 80 центара за рехабилитацију и домова за негу.

– У Немачкој су и конзервативни политичари рекли да је ово било погрешно усмерење ка комерцијализацији здравства. Ти актери су нама одузимали особље. Мислим да се већ осећа последица нове оријентације – у последње две-три године смо добили изненађујући велики број лекара из Немачке. Залажемо се за јавно здравство. Ја нисам против тржишне оријентације, али тежим да она буде здрава – објаснио је секретар за здравство града Беча и указао да је у главном граду Аустрије почетна бруто плата лекара 9.000 евра.

Посао плус обука

Будући да се у аустријској престоници очекује и недостатак неговатеља, град Беч планира да до 2030. године запосли 9.000 неговатеља како би одговорио на растуће потребе становништва. Бечки фонд за унапређење радника (Ваф) организује програм „посао плус обука”, који нуди незапосленима и онима који желе да се преквалификују и бесплатно заврше стручне обуке у областима здравства, али и ИТ-а, педагогије… Учесници програма добијају финансијску помоћ у току обуке, као и здравствено и пензионо осигурање. Након завршене обуке гарантовано је и запослење. Новинари из Србије су имали прилику да посете центар за обуку и симулацију, место где се ученици припремају за будући рад. Унутра је просторија која је идентична оној у болници, па се на тај начин и привикавају где шта стоји. Они у току обуке пресвлаче беба-лутке, купају их и негују. Крв ваде из импровизоване руке, а уколико погоде вену потећи ће црвени сок који замењује крв. У зависности од захтева разликују се дужине курса. Обука за кућног неговатеља траје од три до шест месеци, а за аситента-неговатеља две године. – Волим овај посао. Желим да помажем људима, зато сам се и пријавио за обуку. У школу ћу ићи две године, а онда ме чека сигуран посао – навео је деветнаестогодишњак Милисав Лукић, који се обучава за стручног асистента на подручју неге.

И вртић у оквиру пензионерског дома

У оквиру задужења секретара за здравство је и социјална политика, која укључује и домове за старе. Као пензионерски домови пре 65 година основане су „Куће за живот”.

– Сарађујемо са различитим институцијама – градским службама, болницама и социјалним установама. Поносни смо на партнерство са одељењем за социјална питања кроз које пружамо подршку младим породицама и породиљама нудећи им привремени смештај – рекао је Кристијан Хенефајнд, директор овог дома, и додао да у оквиру комплекса имају и вртиће како би направили повезаност између деце и старијих особа. Младима нуде образовне програме, али и могућност становања. Тридесет студената живи у овој установи, где у оквиру социјалних програма доприносе заједници – рецимо читањем старијим особама.

– У нашим домовима ради око 70 припадника цивилне службе, који уместо војног рока обављају друштвено користан рад. Наш тим броји више од 5.000 запослених, укључујући медицинско особље, куваре, административне раднике… Тренутно у Бечу управљамо са 30 објеката, а имамо 8.500 корисника – истакао је Хенефајнд и додао да 80 корисника има више од 100 година.

У овом објекту корисници имају једнокреветне апартмане или ако дођу као пар двокреветне. У случају да је потребно, у истој згради се налази стационар. Фризерски салон, позорница, ресторани, посластичарница, просторије за вежбу су пратећи део куће за живот.

У овим домовима је 450 запослених са простора Србије, Босне и Херцеговине и Хрватске.