Мали урбанизам Богдана Богдановића

Драгоцени есеји Богдана Богановића (1922–2010), нашег изузетног архитекте, градитеља, уметника и мислиоца, професора Универзитета у Београду и градоначелника Београда, сабрани су у новом издању чачанског „Градца” његове књиге из 1958. године „Мали урбанизам”. Реч је о текстовима насталим у оквиру сталне недељне рубрике „Мали урбанизам” у листу  „Борба”, али повремено објављиваним и у „Политици”, НИН-у, „Књижевним новинама”, „Делу”.

Као и према свему другом, Богдановић се пажљиво односио према овом термину малог урбанизма, који заправо открива сву његову креативност и уметничку машту испољену кроз схватања архитектуре, споменика који су увек део те шире креативне целине простора и пејзажа; затим реклама, живости улица, хуморних назива кафана (Сложна браћа, а у ствари – жалосна им мајка). Мали урбанизам означавао је за њега поезију и анегдоте урбаног, приче које се свакодневно дешавају на градским скверовима, идеје и симболе који стоје иза материјалног, где и камен крије мноштво могућности. Мали урбанизам одваја нас од успаваности и униформности великог града и  удахњује нам живот, топлину и хуманост, он је наш анђео чувар и добри дух.

„Мали урбанизам настоји да усели живот у наше урбанистичке перспективе, које нису – зашто то да кријемо – ни ведре ни живописне. Често, чак и кад су најмодерније, оне су суморне и смркнуте. Треба их раздрагати. Било је тако много, за последњих двадесетину година, урбаниситичких реализација у свету, које поред све озбиљности са којом су замишљене, или можда баш због те претеране озбиљности, нису могле да придобију човека, да га одушеве. Колико је само модерних градова и модерних насеља у градовима у којима се, иако су хигијенска и сунчана, уређена и чиста, беспрекорна, човек ипак не осећа друкчије ни боље до у лепо уређеном санаторијумском кругу. Понекад су то они градови или насеља које људи иронично називају – градовима за спавање. Јер ево шта бива: они који у њима морају да станују, затим похитају у старе и живе делове града, тамо где спонтано и неодољиво још увек куца право срце градова”, писао је Богдановић.

Колико је на смислен и духован начин Богдановић посматрао урбанизам говори и његово схватање тога да је и свака клупа у парку нека врста „утилитарне скулптуре”, то је и чесма, велики часовник на улазу у парк или огласни стуб. Те мале мудрости урбанизма он је визуелизирао кроз форму цртежа, „цртежом се размишља и тражи се како ће се поступити”, како је говорио, а иза свега стоје љубав и страст које посебно у изобиљу имају младе архитекте.

„Стил је танана ствар”, сматрао је Богдановић и то није нешто што се на силу ствара и лако дефинише, већ се поступно гради, профилише се по некој унутарњој логици. Као велики заљубљеник у Београд, кога је посматрао и критички био је мишљења да и наш град има неки свој унутрашњи стил „који тек чека да буде достилизован како ваља”. Једном колеги из иностранства скромно је рекао да Београд и нема правих архитектонских споменика да би му саговорних узвратио да је Београд сам један велики споменик и одушевио га...

На пример, Богдановић је волео да види креативност на сваком кораку, био је фасциниран прелазима за пешаке у Лондону, који су били осликани мушким и женским стопалима, „као да је неко стао у боју и прешао преко улице. То је један опуштени стил који ће људе весело наводити на то да улицу прелазе где треба, уз дозу присног хумора. Такве ствари свиђале су се Богдановићу: „Они који хоће нечему да вас науче, пазе притом да вас не увреде”.

Када су вођене полемике у вези са рушењем старомодне ограде на Студентском тргу ,,која се тешко мири са новим околним зградама”, навео је аргумент: „Одлучи се да рушиш само ако си сигуран да си смислио нешто боље.” Уопште, пажљиво је разматрао однос старих и нових урбанистичких целина, сматрајући да „старо и старинско у неком граду увек изгледа мудрије, или бар малициозније, јер као да са неком врстом лаког подсмеха гледа око себе, па и на себе”.

„Понека старачки кочоперна фасада, никада лепа била није, а није то ни данас, а ужива баш у томе што није нова, што није као ’ове нове’ око ње. Истина, дајемо јој каткад за право. Уживај само, не изгледаш рђаво, још си живахна и живописна, баш тако старинска, из моде изишла, исто те је време и невреме добро раскупусало”, литерарно је запажао Богдановић.

Сматрао је да модерна архитектура без духа у потпуности игнорише пејзаж и логику коју он неизбежно намеће архитектури, а да настаје у пројектантским организацијама без нужног осећања одговорности. Поставио је питање како се одбранити од архитектуре униформисаних захтева...

Стваралац бројних југословенских меморијалних обележја жртвама фашизма у Другом светском рату, међу којима су споменици јеврејским жртвама фашизма у Београду и спомен-гробља жртвама фашизма у Сремској Митровици, споменика „Камени цвет” у Јасеновцу, посебном уметношћу сматрао је њихово постављање. Јер „један исти споменик, двојако постављен, двојако и делује”, важна је „игра планова”, а важно је какво сагласје формира споменик са околним простором.

Архитектура, споменици, знаци су које остављамо иза себе, а Богдан Богдановић је сматрао да су симболи у нашем времену ефемерни не само у материјалу већ и у идејама, где је све стилизовано на брзину и под дејством рекламе.