МАНИФЕСТ НОВЕ КАСТЕ

На насловној страни недељне „Политике” видели смо лица посланика Светоандрејске скупштине Кнежевине Србије. Од њиховог сликања прошло је 147 година, али се не може сакрити да су то били озбиљни и одговорни људи.

Тешко је те мрке, бркате и брадате физиономије упоређивати са раздраганим ликовима из модерног српског парламента. Кад прође још век и по, можда ће нашим потомцима данашњи депутати изгледати савршено нормално. Ми смо их бирали, они су најбољи међу нама. Такви су (били) политички укуси на почетку 21. века!

Уопште, српску елиту је тешко разумети под диктатом ваљаних вредносних критеријума. За расуло и хаос у лидерству, радо оптужујемо блиске ратове. Они који су се овајдили, очистили паре и заузели позиције, у прилици су да граде друштво према својим потребама. Али, и да донекле реновирају своју праву природу. Јер, већ долазе нови, још беспризорнији и насилнији од ратне генерације.

Понекад, тај болан процес називамо „транзиционом траумом”, и не знајући докле све то може да траје. Док траје, бићемо у сталној пресији изазваној латентним насиљем, грамзивошћу и опасном симбиозом безобразне пљачке и легитимне политике.

Ако смо се на изборима одлучивали за оне који ће нам неповратно трошити време и нерве, прави „крем” овога друштва ипак је створен у мутним, интересним посредовањима. У „отуђеним центрима моћи” и снажним судбинским лобијима царују они за које нико није гласао. Њих бирају само интересне групе, или олигархије, које није могуће контролисати. Једино због тога што оне имају амбиције да контролишу све друго.

Повереник за информације, Родољуб Шабић, стално објашњава да су приче о високим тајним платама само додатна заштита привилегованих. Тајна такве врсте сигурно обезбеђује куповину нечије лојалности, па је легенда о „корпоративним интересима” надмено шегачење са јавношћу.

Наравно да овде није реч о егалитаристичком сну, који свакако води у депресивно сиромаштво. Него о оним мерама вредности, које пред непотребном мистеријом остају у сенци крупних интереса. Тако се финансијски кајмак распоређује међу кастом која је већ сама себе распоредила на добрим местима.

Граница између непристојне зараде и пљачке тешко је одредива у дневном политичком надметању странака. Исто као што је крајње нејасна линија између менаџерског генија и послушног монополисте, који свој ћар неизбежно дели са доброчинитељем. Све док их не ухвате! И онда се не зна шта је горе: сам чин „легитимне” пљачке, или њено политичко образложење.

Ипак је објашњавање околности под којима настају млади алави лидери новог богаташког покрета права српска литература апсурда. У тим околностима (на пример, Динкићева одбрана Кришта!), не брани се неопрезни „млади лидер”, који је већ пуштен низ воду! Него правило по коме је он настао. Динкић није ни могао да призна како је у производњи самог Кришта и његовом вртоглавом лутријском и аеродромском успону било грешке.

Грешка се састоји једино у томе што је нарушен систем. А то је непријатно присуство медија и јавности, која омета све савршене елитне послове, тако што са њих скида бизарну кулису коју је неко прозвао „виталном корпоративном тајном”. Рече ли Шабић да је таква врста тајне смешна сама по себи?

Читава једна генерација „младих лидера” запосела је фотеље најмоћнијих јавних фирми. Не треба грешити душу, има међу њима и способног света, и тим људима, који су склони да покрећу важне ствари, за вратом седе подобни и послушни. Они који су се на врху нашли само због партократског кадровског плана, или непотистичких погодности.

Један социолог је већ писао о српској „јапи” култури, која је у ствари пословна пародија праве политике руковођења. Тако су српски „јапији”, преузевши на неким кратким курсевима блазирану реторику, непримењиву на ову климу, кренули ка врху не разумевајући нимало посао који раде. Нити шта у њему могу, осим да се у висинама тајних плата упоређују са себи сличнима.

Каква је онда разлика између Државне лутрије и аеродрома? Кришто је неке школе учио у Лондону, и може се веровати да је знао бар сличности. Он је тако постао један од симбола српског бизнис бума, али је изненада затечен у обављању послова.

Својство елите јесте да бира саму себе. Без било какве алузије на српски пословни крем, пало је у очи једно објашњење које је ових дана дао Божа Прелевић. А реч је о српским „витезовима позива”, и људима који су то (ваљда) заслужено постали. Витезове је прогласила „Лига експерата” (Lex), и та имена заиста заслужују поштовање.

Али, Прелевић је рекао бар две важне ствари. Прва, Лига је сама себе изабрала 2000. године, од „најбољих у Србији”. Друга, троје чланова Лиге, добили су награде које додељује Лига.

Још је сувише мало витезова у Србији, хтео је да каже Божа.