(Узалудни) пут за Елдорадо
Драмски текст „Елдорадо” написао је Маријус фон Мајенбург, савремени немачки аутор чија су дела била врло присутна на нашим сценама, још од првих необруталистичких корака, у „Ватреном лицу” и „Паразитима”, а затим и у „Ругоби”, „Харману”, „Перплексу” и „Камену” постављанима на сцене Атељеа 212, Југословенског драмског позоришта, Бетон хале театра, Народног позоришта у Ужицу, као и Београдског драмског позоришта. „Елдорадо” има фрагментарну структуру и елементе фантастике, трилера, породичне и друштвене драме, у разоткривању суноврата протагонисте Антона, који пуца под притисицима живота у савременом капитализму, незајажљивој похлепи за материјалним вредностима, за раскошном кућом, баштом, рибњаком. Да би остварио ове (не)достижне амбиције, он ступа на поље пословног муљања, сумњивих радњи које нису до краја у драми разјашњене, већ само наслућене, а што ће постепено довести до трагичног исхода. Врло дискретно су истакнуте и апокалиптичне друштвене околности, нека општа девастација која се одвија напољу, мимо њих, помало налик драми „Деца сунца” Максима Горког.
Текст истинито одражава (не)подношљиву тескобу живљења у савременом свету и има извесних поетских вредности које облажу призоре суштинске наопакости, изопачености нашег времена, у предворју пакла глобалног рата, али нема продорнију драмску снагу, зато што односи међу ликовима нису подробније разрађени, ми заправо и не знамо ко су они и шта су тачно урадили да би се сурвали у ту провалију егзистенције. Чини се да зато радња не изазива јачу емотивну реакцију, због суштинске плиткости, а нема ни значајнија мисаона поентирања, нити разорнијег хумора који би можда покренуо гледаоце или донео неку упадљивију субверзивност, због чега у целини није нарочито изазовно полазиште.
Цела ауторска екипа представе у режији Вељка Мићуновића је уложила јасне и велике напоре да на сцени оживи Мајенбургов текст. Сцена је дизајнирана ефектно, раскошно и елегантно, али и хладно, отуђено, уз неонска светла, што дискретно означава једно одсуство живота, безличност и обезљуђеност свакодневице (сценографија Numen/For Use + Ивана Јонке, костими Марија Марковић Милојев). У првом плану је ентеријер дома Антона и Текле и баштенски простор, означени и индикативним акваријумом без риба, клавиром, вештачком травом. У дубини сцене је одвојена, застакљена просторија, а призори који се ту одвијају имају интригантне тонове, црте тајанствености, због специфичне акустике затвореног простора и говора ликова озвучених микрофонима. Глумци играју у оквирима стилизованог реализма, уз дозиране изразе емоција, понекад као да оне нису њихове, као да их сањају, или их се сећају, што се такође може схватити као знак њихове отуђености, од њих самих, и од околине, као да не живе животе које су обгрлили.
Никола Ракочевић аутентично представља Антона, грчевитог борца за стицање имовине о којој његова жена сања, и дирљиво је изражајан нарочито у другој половини представе, када изгуби компас и почне да се понаша неурачунљиво, јер бива самлевен од стране неумољиве машине капитализма. Горан Шушљик је његов ледени шеф Ашенбренер, чија се хладноћа и одсуство емпатије занимљиво изражава кроз понављајући поступак необичног плеса, који се може схватити као стилизовани, симболички одраз дубоке механичности, поступака који се одвијају ритуално, по некој шеми, мутној, неразјашњеној до краја (елементи кореографије Небојша Трша Станковић).
Наташа Нинковић у грубљим, карикатуралнијим цртама представља Антонову мајку Грету, предузимљиву, самоуверену и грабљиву, незаситу у пословним амбицијама које планира са Ашенбренером. Њена охолост и вампиризам нарочито долази до изражаја у односу са младим партнером Оскаром (Миодраг Драгичевић), кога третира као врећу за ударање, понижава га и омаловажава као да није људско биће, већ један функционални сексуални објекат. Тек у њеном одсуству он постаје особа са чвршћим идентитетом, маркантан и заиста присутан.
Ивана Вуковић преовлађујуће охлађено и дистанцирано гради лик Антонове супруге Текле, пијанисткиње такође истањених живаца, дубоко незадовољне животом, која форсира мужа да им обезбеди гламурозан дом, можда као неку врсту супституције унутрашње празнине. Марта Богосављевић суздржано игра Мануелу, младу пијанисткињу, Теклину ученицу, која тражи свој уметнички израз усред те замршене, хаотичне мреже искиданих међуљудских односа.
Може се рећи да је истинска штета што су ствараоци ове представе вредно и надахнуто тражили пут до Елдорада, пут који јесу пронашли, али се он, нажалост, није показао као нарочито вредан труда.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


