(Uzaludni) put za Eldorado

Dramski tekst „Eldorado” napisao je Marijus fon Majenburg, savremeni nemački autor čija su dela bila vrlo prisutna na našim scenama, još od prvih neobrutalističkih koraka, u „Vatrenom licu” i „Parazitima”, a zatim i u „Rugobi”, „Harmanu”, „Perpleksu” i „Kamenu” postavljanima na scene Ateljea 212, Jugoslovenskog dramskog pozorišta, Beton hale teatra, Narodnog pozorišta u Užicu, kao i Beogradskog dramskog pozorišta. „Eldorado” ima fragmentarnu strukturu i elemente fantastike, trilera, porodične i društvene drame, u razotkrivanju sunovrata protagoniste Antona, koji puca pod pritisicima života u savremenom kapitalizmu, nezajažljivoj pohlepi za materijalnim vrednostima, za raskošnom kućom, baštom, ribnjakom. Da bi ostvario ove (ne)dostižne ambicije, on stupa na polje poslovnog muljanja, sumnjivih radnji koje nisu do kraja u drami razjašnjene, već samo naslućene, a što će postepeno dovesti do tragičnog ishoda. Vrlo diskretno su istaknute i apokaliptične društvene okolnosti, neka opšta devastacija koja se odvija napolju, mimo njih, pomalo nalik drami „Deca sunca” Maksima Gorkog.

Tekst istinito odražava (ne)podnošljivu teskobu življenja u savremenom svetu i ima izvesnih poetskih vrednosti koje oblažu prizore suštinske naopakosti, izopačenosti našeg vremena, u predvorju pakla globalnog rata, ali nema prodorniju dramsku snagu, zato što odnosi među likovima nisu podrobnije razrađeni, mi zapravo i ne znamo ko su oni i šta su tačno uradili da bi se survali u tu provaliju egzistencije. Čini se da zato radnja ne izaziva jaču emotivnu reakciju, zbog suštinske plitkosti, a nema ni značajnija misaona poentiranja, niti razornijeg humora koji bi možda pokrenuo gledaoce ili doneo neku upadljiviju subverzivnost, zbog čega u celini nije naročito izazovno polazište.

Cela autorska ekipa predstave u režiji Veljka Mićunovića je uložila jasne i velike napore da na sceni oživi Majenburgov tekst. Scena je dizajnirana efektno, raskošno i elegantno, ali i hladno, otuđeno, uz neonska svetla, što diskretno označava jedno odsustvo života, bezličnost i obezljuđenost svakodnevice (scenografija Numen/For Use + Ivana Jonke, kostimi Marija Marković Milojev). U prvom planu je enterijer doma Antona i Tekle i baštenski prostor, označeni i indikativnim akvarijumom bez riba, klavirom, veštačkom travom. U dubini scene je odvojena, zastakljena prostorija, a prizori koji se tu odvijaju imaju intrigantne tonove, crte tajanstvenosti, zbog specifične akustike zatvorenog prostora i govora likova ozvučenih mikrofonima. Glumci igraju u okvirima stilizovanog realizma, uz dozirane izraze emocija, ponekad kao da one nisu njihove, kao da ih sanjaju, ili ih se sećaju, što se takođe može shvatiti kao znak njihove otuđenosti, od njih samih, i od okoline, kao da ne žive živote koje su obgrlili.

Nikola Rakočević autentično predstavlja Antona, grčevitog borca za sticanje imovine o kojoj njegova žena sanja, i dirljivo je izražajan naročito u drugoj polovini predstave, kada izgubi kompas i počne da se ponaša neuračunljivo, jer biva samleven od strane neumoljive mašine kapitalizma. Goran Šušljik je njegov ledeni šef Ašenbrener, čija se hladnoća i odsustvo empatije zanimljivo izražava kroz ponavljajući postupak neobičnog plesa, koji se može shvatiti kao stilizovani, simbolički odraz duboke mehaničnosti, postupaka koji se odvijaju ritualno, po nekoj šemi, mutnoj, nerazjašnjenoj do kraja (elementi koreografije Nebojša Trša Stanković).

Nataša Ninković u grubljim, karikaturalnijim crtama predstavlja Antonovu majku Gretu, preduzimljivu, samouverenu i grabljivu, nezasitu u poslovnim ambicijama koje planira sa Ašenbrenerom. Njena oholost i vampirizam naročito dolazi do izražaja u odnosu sa mladim partnerom Oskarom (Miodrag Dragičević), koga tretira kao vreću za udaranje, ponižava ga i omalovažava kao da nije ljudsko biće, već jedan funkcionalni seksualni objekat. Tek u njenom odsustvu on postaje osoba sa čvršćim identitetom, markantan i zaista prisutan.

Ivana Vuković preovlađujuće ohlađeno i distancirano gradi lik Antonove supruge Tekle, pijanistkinje takođe istanjenih živaca, duboko nezadovoljne životom, koja forsira muža da im obezbedi glamurozan dom, možda kao neku vrstu supstitucije unutrašnje praznine. Marta Bogosavljević suzdržano igra Manuelu, mladu pijanistkinju, Teklinu učenicu, koja traži svoj umetnički izraz usred te zamršene, haotične mreže iskidanih međuljudskih odnosa.

Može se reći da je istinska šteta što su stvaraoci ove predstave vredno i nadahnuto tražili put do Eldorada, put koji jesu pronašli, ali se on, nažalost, nije pokazao kao naročito vredan truda.