Григоријево писмо није платформа реформе цркве

По трећи пут за пола године јавност, посебно медији, баве се стањем у СПЦ. Црква има поглавара који годину дана не служи и не води је. Питање да ли треба, и поред тога, да остане на њеном челу, како неки тумаче каноне и проклињу оне који другачије мисле, или то омета функционисање и мисију цркве, добило је одговор. Сагласност на оба сабора, пролећном и јесењем, о другачијем решењу није постигнута, остао је статус кво. Када се где једни осете победницима, и то славе, ма на који начин, а други део означе пораженима, нешто није у реду. У цркви, по њеној природи, мора да доминира принцип саборности. У политичким или другим друштвеним „структурама“, томе се свакако не тежи.

Не одскоро, постоје у цркви разлике по врло важним теолошким темама – литургија, причест, исповест, екуменизам, али деобе су и регионалне и генерацијске. Сваки епископ је архијереј, без обзира на године, старост не даје ма коме привилегију одлучивања, наметања, још мање потврду мудрости.

Децембарска тема цркве и српске јавности је писмо епископа захумско-херцеговачког Григорија. Када се пише на десетине адреса, дискреција није загарантована, ако је била жељена. На осам страница изнето је „из срца“ како се види садашње стање у цркви и „писано свједочанство“ како је протекао последњи Архијерејски сабор. Наводе се примери онога што је „мање-више речено“, појава које ремете благостојање цркве, а она није у стању то да превазиђе. Док су се неки одушевили писмом, други траже рашчињење „несуђеног патријарха“, али и оних (оног) који иза њега наводно стоје.

Писмо се првенствено односи на (не)избор поглавара и последице тога за функционисање цркве, опхођење појединих епископа, политикантство, (не)способност и неспремност за међусобни дијалог, „беспоредак“ и привидан мир.

Текст се не може означити догматско-богословском платформом, њен аутор није реформатор цркве, у духу неког „српског“ Мартина Лутера. Ту нема јереси, отпадања од вере, довођења православног учења или Устава СПЦ у питање, јављања предводника новог учења. Нема непослушности „канонском поретку“. Понуђено је друго – подаци, информације, ставови и утисци, опис атмосфере сабора, недоследности и неискрености других, њихове сумњичавости и несхватања стварности. И то је свакако значајно, ма колико било лично.

Црква јесте Христова, али њу чине људи а предводе је епископи са првим међу собом. Историја православља, али и других цркава, није само праволинијска, било је назадовања и неразумевања времена, са самоправдањем да је то по вољи Духа светога.

Писмо није потпуни списак актуелне унутарцрквене проблематике. Нема, сем назнака, осврта на стање свештенства и монаштва, на сузбијање празноверја и сујеверја, тенденције „осамостаљивања“ епархија последњих година, самодовољност и изолационизам.

Различито се допис чита у медијима, политичким или црквеним круговима. Први писмо данима разматрају, политика се не изјашњава а пожељна реакција из цркве је изостала. Они који су поменути, ћуте. Њихов став, ако би га и изнели, свакако је предвидљив. Неко би рекао да се ћутањем потврђују наводи, други, да је, посебно поменутима, писмо ирелевантно, младалачко, да ће за неколико дана изгубити на значају. У први моменат је од неких захтеван и ванредни сабор, потом је речено да се њиме неће бавити ни Синод на првом заседању. Сигурно епископ Григорије није сам у епископату са конкретним незадовољством стањем, но нико га до сада одатле јавно није подржао. Најављен је текст једног епископа на актуелне теме црквеног живота о којима се са превише страсти говори у самој цркви, али се о њему не дискутује. Сигурно то неће бити све.

Оба овогодишња сабора показала су да црква има проблеме које не може још да савлада. Писмо епископа Григорија је наставак последњег сабора. Следеће сабрање је маја, ако га не буде неким поводом пре. Ма када буде биран нови поглавар, и ма ко он био, тешко ће бити прихваћен од свих делова епископата и верника.

Епископат не дели само питање првојерарха. Чак и канони се различито тумаче, пренебрегава се од неких пракса целокупног православља. Као што светско православље није конфедерација помесних цркава, ни појединачна црква није унија епархија. Патријарх Вартоломеј је на то недавно упозорио, но он представља „јеретика“ овде самопроглашеним чуварима правоверја.

*верски аналитичар