Grigorijevo pismo nije platforma reforme crkve

Po treći put za pola godine javnost, posebno mediji, bave se stanjem u SPC. Crkva ima poglavara koji godinu dana ne služi i ne vodi je. Pitanje da li treba, i pored toga, da ostane na njenom čelu, kako neki tumače kanone i proklinju one koji drugačije misle, ili to ometa funkcionisanje i misiju crkve, dobilo je odgovor. Saglasnost na oba sabora, prolećnom i jesenjem, o drugačijem rešenju nije postignuta, ostao je status kvo. Kada se gde jedni osete pobednicima, i to slave, ma na koji način, a drugi deo označe poraženima, nešto nije u redu. U crkvi, po njenoj prirodi, mora da dominira princip sabornosti. U političkim ili drugim društvenim „strukturama“, tome se svakako ne teži.

Ne odskoro, postoje u crkvi razlike po vrlo važnim teološkim temama – liturgija, pričest, ispovest, ekumenizam, ali deobe su i regionalne i generacijske. Svaki episkop je arhijerej, bez obzira na godine, starost ne daje ma kome privilegiju odlučivanja, nametanja, još manje potvrdu mudrosti.

Decembarska tema crkve i srpske javnosti je pismo episkopa zahumsko-hercegovačkog Grigorija. Kada se piše na desetine adresa, diskrecija nije zagarantovana, ako je bila željena. Na osam stranica izneto je „iz srca“ kako se vidi sadašnje stanje u crkvi i „pisano svjedočanstvo“ kako je protekao poslednji Arhijerejski sabor. Navode se primeri onoga što je „manje-više rečeno“, pojava koje remete blagostojanje crkve, a ona nije u stanju to da prevaziđe. Dok su se neki oduševili pismom, drugi traže raščinjenje „nesuđenog patrijarha“, ali i onih (onog) koji iza njega navodno stoje.

Pismo se prvenstveno odnosi na (ne)izbor poglavara i posledice toga za funkcionisanje crkve, ophođenje pojedinih episkopa, politikantstvo, (ne)sposobnost i nespremnost za međusobni dijalog, „besporedak“ i prividan mir.

Tekst se ne može označiti dogmatsko-bogoslovskom platformom, njen autor nije reformator crkve, u duhu nekog „srpskog“ Martina Lutera. Tu nema jeresi, otpadanja od vere, dovođenja pravoslavnog učenja ili Ustava SPC u pitanje, javljanja predvodnika novog učenja. Nema neposlušnosti „kanonskom poretku“. Ponuđeno je drugo – podaci, informacije, stavovi i utisci, opis atmosfere sabora, nedoslednosti i neiskrenosti drugih, njihove sumnjičavosti i neshvatanja stvarnosti. I to je svakako značajno, ma koliko bilo lično.

Crkva jeste Hristova, ali nju čine ljudi a predvode je episkopi sa prvim među sobom. Istorija pravoslavlja, ali i drugih crkava, nije samo pravolinijska, bilo je nazadovanja i nerazumevanja vremena, sa samopravdanjem da je to po volji Duha svetoga.

Pismo nije potpuni spisak aktuelne unutarcrkvene problematike. Nema, sem naznaka, osvrta na stanje sveštenstva i monaštva, na suzbijanje praznoverja i sujeverja, tendencije „osamostaljivanja“ eparhija poslednjih godina, samodovoljnost i izolacionizam.

Različito se dopis čita u medijima, političkim ili crkvenim krugovima. Prvi pismo danima razmatraju, politika se ne izjašnjava a poželjna reakcija iz crkve je izostala. Oni koji su pomenuti, ćute. Njihov stav, ako bi ga i izneli, svakako je predvidljiv. Neko bi rekao da se ćutanjem potvrđuju navodi, drugi, da je, posebno pomenutima, pismo irelevantno, mladalačko, da će za nekoliko dana izgubiti na značaju. U prvi momenat je od nekih zahtevan i vanredni sabor, potom je rečeno da se njime neće baviti ni Sinod na prvom zasedanju. Sigurno episkop Grigorije nije sam u episkopatu sa konkretnim nezadovoljstvom stanjem, no niko ga do sada odatle javno nije podržao. Najavljen je tekst jednog episkopa na aktuelne teme crkvenog života o kojima se sa previše strasti govori u samoj crkvi, ali se o njemu ne diskutuje. Sigurno to neće biti sve.

Oba ovogodišnja sabora pokazala su da crkva ima probleme koje ne može još da savlada. Pismo episkopa Grigorija je nastavak poslednjeg sabora. Sledeće sabranje je maja, ako ga ne bude nekim povodom pre. Ma kada bude biran novi poglavar, i ma ko on bio, teško će biti prihvaćen od svih delova episkopata i vernika.

Episkopat ne deli samo pitanje prvojerarha. Čak i kanoni se različito tumače, prenebregava se od nekih praksa celokupnog pravoslavlja. Kao što svetsko pravoslavlje nije konfederacija pomesnih crkava, ni pojedinačna crkva nije unija eparhija. Patrijarh Vartolomej je na to nedavno upozorio, no on predstavlja „jeretika“ ovde samoproglašenim čuvarima pravoverja.

*verski analitičar