Кинематографија против тишине и заборава

Филмски фестивал „Тајмлес” у Варшави,  одржава се од почетком ове недеље до 14. априла. У програм ретроспективе под називом „Кинематографија против тишине и заборава” уврштена је и трилогија филмова („Окупација у 26 слика”, „Пад Италије” и „Вечерња звона”) аутора и почасног госта фестивала Лордана Зафрановића, чиме ће уједно бити обележен 80. рођендан глумца Данијела Олбрицког.

Програм фестивала обухватиће више од 140 најбољих филмова свих времена аутора пољског и међународног филма као што су: Стели Кјубрик, Елија Казан, Пјер Паоло Пазолини, Алан Ј. Пакула, Ридли Скот, Микеланђело Антониони, Артур Пен, Сем Пекинпо, Брајан де Палма, Дејвид Линч, Анджеј Вајда, Агнес Варда, Стивен Спилберг, Џејн Чемпион, међу којима су и филмови Лордана Зафрановића, као јединог аутора са простора бивше Југославије.

Филмски фестивал „Тајмлес” у Варшави оживљава класике који и даље обликују укусе публике. На званичном сајту овог фестивала каже се да прошлост филма није само историја ремек-дела, већ и многе слепе улице и естетске револуције. Фестивал комбинује ватру и воду: представља канон и поставља питања о њему, приказује познате филмове након рестаурације у најбољем доступном квалитету и преговара о месту за нове филмске ствараоце који су мање познати у Пољској.

За Лордана Зафрановића, дипломираног режисера са чувеног ФАМУ-а у Прагу и једне од водећих фигура југословенске „прашке школе”, констатује се да се он издваја не само због свог модернистичког стила већ и због храбрости у суочавању с непријатним темама: издаја, колаборација, ерозија идеала.

„У његовим филмовима окупација постаје полазна тачка за разматрање моралне декаденције заједница и појединаца. Режисер доследно истражује природу зла – од фашизма до национализма – изазивајући званичне историјске наративе и колективну меморију. У његовом филмском свету рат не долази само споља; он открива оно што се скрива испод површине: пукотине у односима, лакоћу издаје и спремност на ћутање. Фашизам разбија везе, дели браћу и пријатеље и уводи хаос. У духу Бакхтиновог карневала, друштвени поредак је суспендован: краљ постаје дворанин, а наизглед немоћни могу постати егзекутори. Границе се бришу, маске падају. Историја не иде правом линијом – она се увија, спирално се враћа у новим прерадама”, доноси сајт фестивала.

Трилогија „Окупација у 26 слика” (1978), „Пад Италије” (1981) и „Вечерње звоно” (1986) настала је у сарадњи са писцем Мишом Ковачем и такође служи као омаж јужњачкој сензибилности: јадранским пејзажима, локалним традицијама, језичкој и културној разноликости. Али лепота у овим световима увек коегзистира с насиљем. Зафрановићева поетика спаја монументалну и народну музику, експресивну визуелну композицију и слике које прогањају гледаоце. Ово је кинематографија драматичних избора, а не херојских гестова. Његови филмови се баве колективном кривицом, друштвеном индиферентношћу и одговорношћу за оно што се дешава одмах поред нас. Зло није само спољашње – напротив, оно постаје познато, домаће, свакодневно.

„Немамо право да говоримо о туђим злочинима ако нисмо у стању да говоримо о сопственим”, каже режисер. Његово дело је дубоко критичко према национализму и историјским лажима, посебно у вези са злочинима које су починили хрватски колаборационисти – усташе, пише на званичном сајту фестивала. Деведесетих година, када су новоформиране државе градиле националне идентитете засноване на митовима и селективној меморији, Зафрановићеви филмови постали су непријатни.

Постао је мета политичких напада и био је принуђен да оде у изгнанство – у Париз и Праг. Данас, у време све већег таласа ревизионизма и притиска за „погодне” историјске наративе, Зафрановићева трилогија делује значајнија него раније. То је кинематографија која нам не допушта да скренемо поглед – подсећајући нас да се сећање не третира као ресурс, већ као одговорност, напомињу организатори фестивала.