Шведски сто на Западном Балкану

Различит приступ европских држава проблемима на Западном Балкану уочљив је од почетка југословенске кризе до данас. Најспорније је што "велике силе" (па и оне мало мање) из ризнице међународног права по систему "шведског стола" од случаја до случаја бирају различита, чак међусобно супротстављена начела при чему се од Слободана Милошевића наовамо некако стално потрефи да је ускраћена (или оштећена) страна на крају тог процеса Србија, као држава, или припадници српског народа који живе у државама насталим на територији некадашње СФРЈ.

Тако се уместо принципа који је дефинисао амерички председник Ајзенхауер, а према коме за трајно постизање мира у свету свуда мора да важи исти закон за све, у случају Западног Балкана избор начела прилагођава политичким симпатијама. То је могуће запазити на основу потеза које повлаче поједине земље суочене са честим сукобом два основна принципа у савременом међународном праву: принципом очувања територијалног интегритета и принципом самоопредељења народа.

У случају распада СФРЈ превладало је мишљење европских правника да интегритет државе која није заснована на самоопредељењу – коју, речју, њени грађани, односно конститутивни народи "више не желе" – не може бити заштићен. Или, једноставније, државу коју део њених грађана неће (па макар се радило и о мањини), европске државе нису узеле у одбрану нити су подржале њен опстанак. Тако је дозвољен, па и подстрекиван омогућен распад вишенационалне СФРЈ. После тога, већ у случају Словеније тадашња Европска заједница почиње да заступа други принцип – очување интегритета и "целовитости" нових држава. Слично се ЕЗ одазвала и у случају побуне крајинских Срба, који су правним, политичким, дипломатским и војним средствима спречени у настојању да обликују и одрже своју државу. Тада је подржан интегритет Хрватске, чак и по цену етничког чишћења бројне српске мањине.

У случају вишенационалне Босне и Херцеговине принцип према коме није могуће одбранити "интегритет држава које нису засноване на принципу самоопредељења народа" преко ноћи је напуштен у корист важнијег циља – очувања постојећих граница, иако су формирање државе оспоравала два од три конститутивна народа, односно две зараћене стране. Целовитост државе подржана је и у случају Македоније, где су припадници албанске мањине Охридским споразумом добили аутономију ("интерно самоопредељење"), али не и право на отцепљење ("екстерно самоопредељење"). Европска унија је на потпуно исти начин пресекла Гордијев чвор и у случају Црне Горе, све у име начела очувања интегритета и постојећих граница.

У случају Косова, међутим, добар део чланова ЕУ са виртуелног "шведског стола принципа" одбацује правило о очувању интегритета државе и њених граница, који су били свети приликом стварања нових држава насталих деобом СФРЈ, и напрасно се приклања решењу типа "надгледане независности Косова" чиме се де факто признаје потпуно самоопредељење (односно отцепљење) албанске мањине на Космету. И све то упркос чињеници да међународно право не дозвољава мањинама, деловима народа који живе ван своје матице, да "отцепљују" територије држава које насељавају. Овим се косовским Албанцима признаје нешто што нема правну основу и што се истовремено, да би политика "дуплих аршина" била још огољенија, забрањује босанским Србима као "конститутивном" народу у вишенационалној Босни, иако су у сличном случају на истом простору (СФРЈ) те исте европске земље допустиле распад претходне државе и признале поједине републике, ексчланице федерације, као посебне државе.

И док се на Косову успостављају услови за функционисање де факто посебне државе косовских Албанаца одељених од Србије, држава Босна и Херцеговина се због "веће ефикасности" – централизује.

Од несретног примера СФРЈ, преко Босне, па све до Косова, принципи за које се у конкретном случају одлучују европске државе и САД – увек су на штету српских националних интереса, чак и данас, када је у Србији демократски изабрана власт. Да ли циљ неких држава ЕУ и САД заиста оправдава средства? Или је можда обрнуто, па наопака средства, које примењују чланице ЕУ, обезвређују њихове политичке циљеве?

--------------------------------------------------------------------------

Централизација и мајоризација

Треба подсетити и на чињеницу да је управо "централизација" и страх од "мајоризације" понукала партијски врх Словеније да крајем осамдесетих година прошлог века мобилизује народ против СФРЈ и против идеје "један човек, један глас", што је био један од главних мотора за отцепљење појединих република. Поступке федералне југословенске владе тада су осудиле европске државе, а отцепљење (прво Словеније) глатко је подржано, док је "нелегитимност" федералних органа, јер они нису били изабрани на демократски начин, истицана као важан разлог за такво понашање; о уважавању могућности (и права) да и СФРЈ може бити "ефикасна држава", или о неком њеном праву да контролише сопствене границе, није било ни речи. У случају Босне, 12 година касније, европске земље у име "ефикасности власти у Сарајеву" дозвољавају и подржавају мајоризацију ентитета, предлажу укидање институција заснованих на начелу равноправности и подржавају потезе високог представника Мирослава Лајчака који у држави влада самодржачки, без демократске контроле.