Чувај се поверилаца и сифона

Беше то крајем педесетих година прошлог века, кад су у „Позоришној касини”, у Доситејевој улици, баш прекопута тадашњег службеног улаза у Народно позориште, неки пролазни снагатори, њих четворица, почели да се измотавају и киње Љубу Тадића и Северина Бјелића, младе а већ угледне глумце који су у тој кафани били своји на своме. Сева је био нижи растом, али се у његовом стаменом и здепастом телу крио велики спортиста: бавио се атлетиком, пливањем и фудбалом – чак је једно време био и голман панчевачког „Динама”, али и боксом – који тада још није био произведен у „племениту вештину”, што је за ову причу важна ставка!

– Буразеру – обратио се у један мах Сева преко рамена престрављеном пријатељу. – Ништа не брини. Ја ћу да бијем, а ти пази на сифоне...

Који минут касније, кад су оне несуђене а понижене силеџије заглавиле врата, објаснио је збуњеном Љуби да би једино сифоном могли да га оборе с ногу!

У међувремену, за асталом до шанка који је био привилегија намењена старијој сталној клијентели, Виктор Старчић се преко чаше обратио поспано ћутљивој Љубинки Бобић:

– Да ли сте, колегинице, видели овог младог господина?! Страшно! Од онаквог оца...

Ко зна шта је госин Виктор мислио о Севином оцу Јовану, али то мора да је било скроз погрешно. Јер, иако је био један од највећих југословенских сликара у међуратном периоду, и упркос пророчанским шапутањима да је већ на прагу Храма бесмртних, после ужасне трагедије која га је задесила кадa су му усташе у неком логору убиле ћерку, није се устезао да се дубoко загњури у чашу. Ипак, никада није залазио у „Позоришну касину”, вероватно пазећи да му се пут не укрсти са Севиним. А последње што је трезан насликао била је једна од оних предивних икона што данас красе мермерни иконостас Храма Светог Александра Невског коју је израдио у време када је Јелисавета Начић израдила пројекат тог дорћолског храма!

Али, упркос звучном имену, „Касина” је била и остала само шкрипави бифе у којем су глумци проналазили инспирацију, и с доста успеха заметали траг позоришном интенданту и осталим повериоцима. То је било зато што је глумце пратио белег да су тек забављачи, а то проклетство им је натоварено јер је у Београду током окупације радило позориште „Минут до дванаест”, у коме су одмах по састанку на Јалти Цветковић, Танић и Гец поставили неки водвиљ тумачећи у њему ликове Стаљина, Черчила и Рузвелта. Представа је била врло посећена, долазио народ да се мало насмеје, шта је друго могао на сву ону муку. Ацу Цветковића и Јована Танића стрељали су ослободиоци, а Гец се „провукао”, док су њихове млађе колеге још деценијама окајавале тај њихов „грех”.

А последице? Нико није опазио да међу уваженим члановима Српске академије наука и уметности нема ниједног глумца? Има песника и писаца, има сликара и музичара, нађе се и покоји архитекта, али глумаца, не! Као да нису из истог времена? А зашто, зна се: још их прати оно проклетство!

Ономад је британска краљица наградила племићком титулом Лоренса Оливијеа јер је глумећи онако како је глумио урадио за круну више неголи неки који су плаве крви по рођењу. Велике глумце величају и славе свуда по свету, али код нас је друкчије: већина њих је срећна кад успе да састави крај с крајем, а најдаље што је неко од њих догурао било је до народног посланика (оног Нушићевог). Тек у скорије време понеко од њих би се домогао владе и министарског положаја, али су најчешће и министровали онако, нушићевски.

Због тога су „Позоришној касини” пророковали лепу будућност, која би се највероватније и остварила да чика Срба, управник позоришног бифеа, није продужио радно време прогласивши га за клуб („полузатвореног типа”). Ту су чланови ансамбла и понеки срећник могли да се друже до дубоко у ноћ, мада нису презали ни од „матинеа”. Ипак, глогов колац „Касини” забијен је тек када је отворен улаз у клуб и са улице па је клијентела навалила као да се доле делило нешто бесплатно.

Слична судбина задесила је и бифе „Глумац” у залеђу позоришта, који, додуше, и данас ради, али сада као палачинкарница у којој се може попити нешто онако с ногу. Ко зна да ли би и било шанка да закупац старог бифеа, дакле власник нове палачинкарнице, није годинама радио у „Три грозда”, па зна знање.

Повише „Позоришне касине”, на самом углу Васине улице, све до затварања обављеног у пакету с рушењем „Дарданела”, налазила се много познатија и посећенија „Позоришна кафана”, чије је госте и многе анегдоте баштинила ова њена млађа посестрима. Избрисана је из градског земљописа 1930, када се ту скрасила Шондина продавница.