Čuvaj se poverilaca i sifona

Beše to krajem pedesetih godina prošlog veka, kad su u „Pozorišnoj kasini”, u Dositejevoj ulici, baš prekoputa tadašnjeg službenog ulaza u Narodno pozorište, neki prolazni snagatori, njih četvorica, počeli da se izmotavaju i kinje Ljubu Tadića i Severina Bjelića, mlade a već ugledne glumce koji su u toj kafani bili svoji na svome. Seva je bio niži rastom, ali se u njegovom stamenom i zdepastom telu krio veliki sportista: bavio se atletikom, plivanjem i fudbalom – čak je jedno vreme bio i golman pančevačkog „Dinama”, ali i boksom – koji tada još nije bio proizveden u „plemenitu veštinu”, što je za ovu priču važna stavka!

– Burazeru – obratio se u jedan mah Seva preko ramena prestravljenom prijatelju. – Ništa ne brini. Ja ću da bijem, a ti pazi na sifone...

Koji minut kasnije, kad su one nesuđene a ponižene siledžije zaglavile vrata, objasnio je zbunjenom Ljubi da bi jedino sifonom mogli da ga obore s nogu!

U međuvremenu, za astalom do šanka koji je bio privilegija namenjena starijoj stalnoj klijenteli, Viktor Starčić se preko čaše obratio pospano ćutljivoj Ljubinki Bobić:

– Da li ste, koleginice, videli ovog mladog gospodina?! Strašno! Od onakvog oca...

Ko zna šta je gosin Viktor mislio o Sevinom ocu Jovanu, ali to mora da je bilo skroz pogrešno. Jer, iako je bio jedan od najvećih jugoslovenskih slikara u međuratnom periodu, i uprkos proročanskim šaputanjima da je već na pragu Hrama besmrtnih, posle užasne tragedije koja ga je zadesila kada su mu ustaše u nekom logoru ubile ćerku, nije se ustezao da se duboko zagnjuri u čašu. Ipak, nikada nije zalazio u „Pozorišnu kasinu”, verovatno pazeći da mu se put ne ukrsti sa Sevinim. A poslednje što je trezan naslikao bila je jedna od onih predivnih ikona što danas krase mermerni ikonostas Hrama Svetog Aleksandra Nevskog koju je izradio u vreme kada je Jelisaveta Načić izradila projekat tog dorćolskog hrama!

Ali, uprkos zvučnom imenu, „Kasina” je bila i ostala samo škripavi bife u kojem su glumci pronalazili inspiraciju, i s dosta uspeha zametali trag pozorišnom intendantu i ostalim poveriocima. To je bilo zato što je glumce pratio beleg da su tek zabavljači, a to prokletstvo im je natovareno jer je u Beogradu tokom okupacije radilo pozorište „Minut do dvanaest”, u kome su odmah po sastanku na Jalti Cvetković, Tanić i Gec postavili neki vodvilj tumačeći u njemu likove Staljina, Čerčila i Ruzvelta. Predstava je bila vrlo posećena, dolazio narod da se malo nasmeje, šta je drugo mogao na svu onu muku. Acu Cvetkovića i Jovana Tanića streljali su oslobodioci, a Gec se „provukao”, dok su njihove mlađe kolege još decenijama okajavale taj njihov „greh”.

A posledice? Niko nije opazio da među uvaženim članovima Srpske akademije nauka i umetnosti nema nijednog glumca? Ima pesnika i pisaca, ima slikara i muzičara, nađe se i pokoji arhitekta, ali glumaca, ne! Kao da nisu iz istog vremena? A zašto, zna se: još ih prati ono prokletstvo!

Onomad je britanska kraljica nagradila plemićkom titulom Lorensa Olivijea jer je glumeći onako kako je glumio uradio za krunu više negoli neki koji su plave krvi po rođenju. Velike glumce veličaju i slave svuda po svetu, ali kod nas je drukčije: većina njih je srećna kad uspe da sastavi kraj s krajem, a najdalje što je neko od njih dogurao bilo je do narodnog poslanika (onog Nušićevog). Tek u skorije vreme poneko od njih bi se domogao vlade i ministarskog položaja, ali su najčešće i ministrovali onako, nušićevski.

Zbog toga su „Pozorišnoj kasini” prorokovali lepu budućnost, koja bi se najverovatnije i ostvarila da čika Srba, upravnik pozorišnog bifea, nije produžio radno vreme proglasivši ga za klub („poluzatvorenog tipa”). Tu su članovi ansambla i poneki srećnik mogli da se druže do duboko u noć, mada nisu prezali ni od „matinea”. Ipak, glogov kolac „Kasini” zabijen je tek kada je otvoren ulaz u klub i sa ulice pa je klijentela navalila kao da se dole delilo nešto besplatno.

Slična sudbina zadesila je i bife „Glumac” u zaleđu pozorišta, koji, doduše, i danas radi, ali sada kao palačinkarnica u kojoj se može popiti nešto onako s nogu. Ko zna da li bi i bilo šanka da zakupac starog bifea, dakle vlasnik nove palačinkarnice, nije godinama radio u „Tri grozda”, pa zna znanje.

Poviše „Pozorišne kasine”, na samom uglu Vasine ulice, sve do zatvaranja obavljenog u paketu s rušenjem „Dardanela”, nalazila se mnogo poznatija i posećenija „Pozorišna kafana”, čije je goste i mnoge anegdote baštinila ova njena mlađa posestrima. Izbrisana je iz gradskog zemljopisa 1930, kada se tu skrasila Šondina prodavnica.