А СУТРА ЋЕ СЕ БРИНУТИ ЗА СЕ

И поред агресивног буџетског стимулисања привреде и галантног штампања новца, поготово у англосаксонским земљама, будућност светске економије изгледа све суморније. До јуче је постојала нада да би опоравак светске привреде могао почети већ у другој половини 2009. године. Данас је све више оних који стрепе да би се почетак опоравка могао померити тек на 2011.

Интервенцијама без преседана и ефективном национализацијом приватних финансијских институција, овај сектор се постепено санира. Мере економске политике сада се усмеравају према реалној привреди: производњи и услужном сектору. На површини, криза реалног сектора се данас манифестује кроз смањење тражње за робом и услугама − грађани све мање троше и купују.

Када грађани мање купују, производња опада, производни капацитети остају неупослени, трошкови по јединици производа расту, а профити се топе. Сировине и енергија се троше све мање, па на том сегменту цене падају најбрже. Пад приватне потрошње доводи до драстичног пада инвестирања – у нове погоне је бесмислено улагати када се ни постојећи не користе. Упоредо са производним сектором, погођен је и сектор услуга.

Радници губе посао и армија незапослених расте. Незапослени троше још мање, и тражња се спирално спушта све ниже. Падом плата, падом броја запослених и падом профита, опадају и директни порески приходи држава. Због смањене потрошње смањују се и индиректни порези: порез на додату вредност, акцизе, и сл., а они су највеће компоненте буџетских прихода.

Рецесија је суров амбијент у коме се привреда чисти и ослобађа мање продуктивних. Она се не може избећи, али држава може утицати на дубину и трајање кризе. Задатак економске политике у таквим условима јесте да стимулише потрошњу грађана, привреде и државе, како би се повећала тражња и покренуо нови производни циклус.

Државе зато смањују порезе на плате и профите, па више новца оставља запосленима и компанијама. Снижавају се и порези на додату вредност како би роба у радњама постала јефтинија, и тиме се подстакла потрошња. Повећавају се државне инвестиције (најчешће у инфраструктуру), отварају нови послови и тако повећава запосленост. Мерама монетарне политике свеж новац се упумпава у систем, снижавају се камате и стимулише задуживање и трошење.

Све ово је уобичајени инвентар мера за излазак из рецесије − неуобичајени су обим и силина којом се те мере данас спроводе, а нове најављују. И поред тога, утисак је да стварност не следи задати скрипт, поготово не у САД, епицентру светске кризе.

Банке су данас много опрезније, па огроман новац који је дат банкарском сектору још увек не стиже до грађана и привреде. Ни грађани не узимају кредите у ситуацији када не знају да ли ће сутра имати запослење. Становници финансијски најугроженијих земаља (САД, Британије нпр.) задужени су до те мере, да не могу узимати нове кредите, ма како они били повољни. Ово је један од кључних разлога тренутне неефикасности монетарне политике и специфичност актуелне кризе.

Иако се камате централних банака полако приближавају нули, позитивних ефеката још увек нема. У тренутку када каматна стопа дође до нуле, монетарна политика више нема ефикасне инструменте којима би могла подстицати привреду. Сав терет изласка из кризе се тада преваљује на већ преоптерећени буџет. А пред вратима државе, „пацијенти” се смењују, и ред постаје све већи. После финансијског сектора, помоћ је затражила аутомобилска индустрија. Ко је следећи?

У оваквој ситуацији, снажан притисак се врши на Немачку, Јапан и Кину. Ове земље имају огромне суфиците платног биланса, троше знатно мање него што зарађују, имају високу стопу штедње и довољно новца који могу трошити. Проблем је што се потрошачке навике, менталитет људи и филозофија друштва не могу мењати преко ноћи и по наруџбини. Све и када би то било могуће, раст потрошње у ове три земље не би био довољан да надомести мањак трошења у САД.

Америчког потрошача данас нема ко да замени, а без њега глобални производни капацитети постају предимензионирани. Једна од конструкционих грешака глобализованог света је што превише зависи од америчког купца.

Криза настала у финансијском сектору, стимулисана је неодговорном монетарном политиком и огромним трошењем америчких грађана и државе. Парадоксално, мере које се данас предузимају управо су оне које су кризу и изазвале. Поново се води лудо експанзивна монетарна и буџетска политика, а грађани се стимулишу да што више троше.

Није могуће предвидети колико ће буџетског новца тек бити потрошено у наредној години или две, колики ће буџетски дефицити бити сутра, или како ће се они покривати. Ова политика је све даља од познатих економских доктрина и све више подсећа на јеванђељску поруку: „Не брините се, дакле, за сутра; јер сутра бринуће се за се” (Мт 6:34). Ово су величанствене речи утехе и охрабрења, али нису добар мото за економску политику.

Криза са којом је свет суочен није само циклична. Реч је о дубокој кризи англосаксонског неолибералног модела који је до јуче фетишизирао улогу тржишта и потцењивао улогу државе. Пропаст модела се не може сакрити, нити се од последица може утећи бесомучним трошењем и новим задуживањем. На сцени је не само економска криза, већ и криза идеја и криза етике. www.nkatic.wordpress.com

Финансијски консултант