Птице траже своје јато

„Свака птица своме јату”, савремена драма либанско-канадског писца Важдија Муавада, у фрагментарној форми исписује сложену, романтичну, породичну, друштвено-политичку и трилерску приповест, постављајући притом битна питања о идентитету, наслеђу трауме и кривице, генерацијским сукобима. Лоцирана у срж израелско-палестинских конфликата, радња која се дешава у Сједињеним Државама, Немачкој и Израелу у првом плану расплиће мелодрамску причу која подсећа на Шекспирову трагедију „Ромео и Јулија”, због протагониста, младих љубавника Вахиде и Итана, различитих националности и вероисповести, арапске и јеврејске, на традиционално зараћеним странама, које њихову љубав не одобравају. Из тог централног наратива истичу и друге интригантне линије радње, које покрећу такође важне друштвене теме, односа између разума и мистике, историје и мита, судбине избеглица, последица тероризма, али и сагледавања важности историје и књижевности, као и токова савремених уметности. Ово густо значењско ткиво драме препуно је провокативних запажања, као и снажних поетских поентирања, што је у целини чини вредном основом позоришног разигравања.

Представа у режији Дина Мустафића нажалост не успева да у истинској пуноћи оживи несвакидашње раскошна значења драме. Сценска радња се одвија на сведено дизајнираној позорници, повремено осветљеној хладним неонским светлима, која наглашавају осећања хладноће и отуђености. Простор одређује некаква гломазна метална баријера, а по потреби се доносе и други реквизити, на пример, кад се радња дешава у болници, на сцену се уноси кревет који означава тај простор (сценограф Јасмина Холбус). Први део ове двоипосатне представе траје краће, свега педесетак минута, док је други део, после паузе, дужи, што се чини као неповољно решење у погледу ритма целине, односно доводи до јачег осећања монотоније у другом делу; другим речима, ток радње би вероватно био продорнији да је пауза направљена касније.

Такође, први део је из непознатих разлога више сценски разрађен, укључена су заводљива поетска решења, попут меланхоличног падања кише на крају, или упечатљивог, сетног извођења песме „The End” групе „The Doors”, која ће постати лајтмотив целе представе. Први део се завршава уз суптилну осећајност и очекивања да ће се успостављена сценска магија наставити и после паузе, што се нажалост не дешава. Други део је сценски сувљи, стилски ограниченији, углавном сужено реалистички, без значајнијих поетских искорака, присутних у првом делу, што доводи до изневеравања очекивања, и рађања поменуте монотоније. Осим тог раскорака, у вођењу сценске радње има још недоследности, решења која стилски искачу из целине и збуњују гледаоца, на пример изненадна експлозија плеса Итана и Вахиде, на почетку, кад постану свесни њихове љубави. Та врста поступка се касније не оправдава, у погледу стила изведених решења, због чега ствара утисак о произвољности.

Вешта игра глумаца успева да углавном задржи интересовање гледалаца за овај интригантан текст и вишезначну радњу. Тамара Шустић надахнуто игра Вахиду, чврсту и самоуверену младу девојку, одлучну да се избори за љубав Итана (Вукашин Јовановић), који на тај начин пркоси традицији и породици. Светозар Цветковић гради лик Давида, Итановог оца, тврдоглавог, једноумног чувара окоштале традиције, васпитаног на мржњи према „непријатељима”, Палестинцима; иронија судбине софокловске дубине довешће га у ситуацију трагичног открића о његовим стварним коренима. Ивана Николић чврсто и спретно гради лик Итанове мајке Норе, нешто мекше од мужа у ставовима према Итановом љубавном избору, због основног мајчинског порива да јој син буде срећан.

Светлана Бојковић психолошки продорно игра Леу, Давидову луцидну мајку, а Миодраг Крстовић њеног достојанственог супруга Етгара, толерантнијег и отворенијег од сина, чувара тајне која ће га разорити. Марија Пикић гради лик Еден, израелске војникиње која се заљубљује у Вахиду, чврсту и нежну у исто време, док Владан Милић функционално игра неколико ликова, доктора, конобара и Вазана, мистичног лика који повезује овај и онај свет, уносећи метафизичка значења. Она јесу присутна у његовим речима, али нису истински снажна у целини сценског језика, због наведеног недостатка стилске вишеслојности у извођењу, постојане пуноће израза, коју Муавадова драма тражи.