Морал и санкције: студија случаја

Из историје је познато да се у основи пропадања сваког друштва налазио распад система вредности и нарушавање базичног морала.

Пре отприлике месец дана јавност у Србији била је запрепашћена снимцима бруталне туче који су се појавили на Ју тјубу. Димензија која је доспела у први план била је сам феномен насиља, слика неколико четрнаестогодишњих девојчица из Неготина које брутално туку и шутирају своју школску другарицу. Овај феномен развоја културе насиља дуже време је присутан на Интернету и годинама је у уређенијим државама предмет дебата и кривичног законодавства. Најрадикалнију димензију имао је са случајем филма „Туче луталица”, насталим као компилација бруталног материјала који је група тинејџера снимила плаћајући бескућницима и алкохоличарима да се туку пред објективом камере.

Након што се неготинска прича појавила у медијима, филм је напрасно нестао са Ју тјуба. Како то обично бива у Србији где ниједна афера не добије свој адекватан институционални епилог, ствар је врло брзо нестала из домена јавности и данас је већ све заборављено.

И у време кулминације интересовања јавности за овај случај, свега неколико медија указало је на суштински проблем, који по својој проблематичности далеко превазилази насиље. У питању је предмет спора и разлог због којег је туча избила. Са снимка се прилично лако могло разазнати да је повод туче „дампиншко” понашање жртве, која је на локалном тржишту своје сексуалне услуге пружала испод успостављене цене и тиме угрожавала „посао” осталим девојчицама, а које су онда дошле да је силом натерају да се врати у оквире постојећих тржишних правила.

У Србији, да се подсетимо, проституција као облик друштвеног понашања није легална, а нарочито то није проституција малолетница чија се злоупотреба назива педофилијом. Овде смо, међутим, имали сведочанство да у једном граду постоји развијено тржиште проституције у које су укључене девојчице од четрнаест година. Наравно, Неготин ни по чему није специфичан у односу на остале градове у Србији, па се слични случајеви вероватно могу наћи и у другим срединама. Сетимо се само исте овако краткотрајне афере која је избила када се прошле године открило да из неких места са југа Србије малолетнице организовано одлазе у проституцију у Подујево и друга места на Космету.

Овакве ствари ће се дешавати док год се не успостави јасан механизам одговорности и док свака особа која је крива за овакво друштвено обољење не буде сносила санкције. Конкретно, волео бих да медији након месец дана оду и истраже шта се са свим овим десило и да ли ће ико од одговорних доживети било какве санкције. Да видимо најпре шта је са одговорношћу родитеља, да видимо ко су ти људи који су дозволили да им се малолетна деца баве проституцијом, хоће ли њихове слике бити истакнуте и приказане на локалним медијима? Да ли је полиција истражила ко су корисници услуга и ако су пунолетни да ли ће бити похапшени и осуђени за педофилију? А ако полиција и тужилаштво ништа нису урадили хоће ли због тога можда да одговарају?

Шта је са одговорношћу управе школе коју оне похађају, разредног старешине, школског психолога, коначно министарства просвете? Да ли је министар просвете бар отишао да посети школу, да извуче поуке из овог случаја, да организује саветовање о томе шта школе могу да ураде у превенцији и борби против оваквих појава? Да ли је направљена интерна анкета о томе постоје ли можда такве појаве и у другим школама и срединама?

Шта је поводом свега урадила локална самоуправа? Шта Центар за социјални рад? Постоји ли у локалној заједници Неготина свест о томе да се десила срамота за читав град и да се против тога треба борити? Било би, такође, занимљиво сазнати да ли је овај случај покренуо нешто у другим локалним срединама, да се истражи постоје ли овакве појаве и шта са тиме може да се уради?

Где је свештеник парохије у којој се све ово дешава? Осећа ли икакву одговорност за изгубљене и упропашћене душе своје пастве? Да ли се наши јереји и архијереји баве моралним и духовним здрављем овог пропадајућег народа или мисле да је довољно да покупе новац од крштења, венчања, сахрана и славских колача, а да се превасходно баве међусобним политичким сукобима?

Сматрам да је овакав случај доказ озбиљне болести читавог друштва. Једини начин борбе за морално оздрављење јесте постављање јасног система одговорности, јасне расподеле надлежности и прецизно одређених санкција које свако ко је одговоран мора да сноси без обзира на политичку припадност. Без тога сви заинтересовани ће се међусобно покривати и заташкавати. У недостатку озбиљне и непристрасне примене закона и санкција покидаће се и последњи остаци моралног везивног ткива без кога свако друштво губи основу, а тиме је по правилу осуђено на пропаст.

Центар за конзервативне студије