Музеј анахроних идеја

КОМЕНТАР 
Ако пропадне уговор са „Фијатом”, најбоље би било да нас узме држава, да постанемо исто као и „Јат” или „Бор”.

Тако је гласио одговор Зорана Михајловића, председника Самосталног синдиката „Заставе”, на питање новинара како види даљу судбину предузећа за производњу аутомобила, које су заједнички направили држава Србија и „Фијат”, ако због светске кризе аутомобилске индустрије италијански концерн одложи изградњу фабрике у Крагујевцу.

Још се није ни осушило мастило на „Заставиној” приступници светској аутомобилској елити и тржишној иницијацији, а чим је мало загустило, крагујевачки синдикални лидер потрчао је у наручје српских пореских обвезника и на „сигурне” државне јасле. Ко вели, „падајте браћо (Италијани) у локви (тржишне) крви, пустите мене да бежим први”.

Та „државотворна” свест у „Заставиним” фабричким халама коштала је све грађане Србије у последњих 15 година пола милијарде евра. Свако од нас без обзира на то да ли је купио „голф”, „форд” или „шкоду”, морао је да кроз порезе и доприносе плати бар два „стојадина” или три „југа”. На тој логици у Крагујевцу је опстајала не фабрика, него музеј аутомобила који је држава чувала држећи високим таксама и царинама под опсадом домаће тржиште аутомобила. Сви грађани Србије били су приморани да плате „Заставин” аутомобил, а многи су били приморани и да га возе.

Применом Споразума о стабилизацији и придруживању, либерализација тржишта требало би дефинитивно да сахрани такве анахроне идеје оних којима је, као у „стојадину”, место у музејуаутомобилизма. Нико више није спреман да крагујевачком радничком „крему” плаћа представу о властитој величини и важности. Државне јасле су, на срећу, пресушиле, а крагујевачке аутомобилџије могу да реинсталирају опрему и поново производе „југо” једино ако нађу стратешког партнера који се не зове „држава Србија”.