Писац апокалиптичног реализма

Напустио нас је Филип Давид, писац, есејиста, драматург, сценариста, дугогодишњи уредник Драмског програма Телевизије Београд и редовни професор драматургије на Факултету драмских уметности у Београду, мудри и добри дух српске књижевности, увек будан и критички наткриљен над стварношћу, а дубоко уроњен у мистику, фантастику и свевремено. Пријатељ Данила Киша, Мирка Ковача, Борислава Пекића, Павла Угринова.

Рођен је у Крагујевцу 4. јула 1940. године, у јеврејској породици. Његов отац Фредерик, познат по надимку Фред, био је судија у Сремској Митровици. По избијању рата придружио се фрушкогорским партизанима. Давид се с мајком Розом скривао у селу Манђелос подно Фрушке горе. Већина браће, сестара и рођака Давидовог оца и мајке страдали су у логору на Сајмишту и у Јасеновцу. Дипломирао је југословенску и светску књижевност на Филолошком факултету и драматургију на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду. Памтимо његова дела: „Кућа сећања и заборава”, „Приче о стварном и нестварном”, „Ходочасници неба и земље”, „Сан о љубави и смрти”, „Принц ватре”, „Фрагменти из мрачних времена”, „Јесмо ли чудовишта”, „Светови у хаосу”...

Један је од оснивача Независних писаца, удружења основаног 1989. у Сарајеву, које је окупљало најзначајније писце из свих делова бивше Југославије и оснивач Београдског круга (1990), удружења независних интелектуалаца, који су се од самог почетка супротстављали режиму Слободана Милошевића. Године 1992. био је удаљен с посла у РТС-у због оснивања Независног синдиката Радио-телевизије Београд. Члан је Групе 99, основане на Франкфуртском сајму књига 1999. године и један од утемељивача независне књижевне асоцијације Форум писаца, основане у децембру 1999. године.

Колекција књига с посветама и потписом Филипа Давида, као и неколико личних предмета, налази се у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”, чији је почасни члан-оснивач.

Од почетка рата на просторима бивше Југославије написао је већи број ангажованих текстова под заједничким називом „Фрагменти из мрачних времена”. Текстови су емитовани на француском радију (РФИ), објављивани у „Нашој борби”, „Ферал трибјуну” и многим другим новинама и часописима у земљи и иностранству.

Књиге су му превођене на шведски, француски, пољски, мађарски, италијански, албански, есперанто, македонски, словеначки, хебрејски, а приповетке се налазе у двадесетак антологија. Добитник је Нинове награде критике за роман године, Андрићеве награде, Награде „Милан Ракић”, Бигзове и Просветине награде. Као драматург, косценариста и сценариста радио је и на филмовима: „Окупација у 26 слика”, „Пад Италије”, „Ко то тамо пева”, „Буре барута”, „Посебан третман”, „Сан зимске ноћи”, „Оптимисти”.

Као дело мало ког нашег писца, стваралаштво Филипа Давида обраћа се целовитости људског духа; с једне стране, духовном наслеђу, митском и мистичком, божанском у човеку – што јесте његова савест и свест о истини. С друге стране, приказује дехуманизовану историју и стварност какве јесу, без илузија. Свесност себе као духа, али и присуства недокучивих светова у сопству, у језику и у стварности, јасна граница која добро дели од зла, једно је од исходишта његовог дела.

За Филипа Давида, писање је било трагање за архетипском матрицом, за митском суштином, а прави водич на том путу била му је интуиција.

„Ти тренуци унутрашњег надахнућа присутни су и у науци, филозофији; одједном се нека ствар или ситуација, неки сложен, до тада нерешив, проблем обасјава у светој једноставности. Мистичари су то називали unio mystica, сједињавање с Богом. Очевидно, постоји то ’треће око’ загледано у поноре ирационалног, негде према дубинама митског. Онај ко уме да гледа тим оком држи у руци алхемичарски камен мудрости и сазнања, пред њим се отварају капије других светова. (...) Читав тај списатељски посао је тежња за савршенством. Постићи чудо речима, открити нове могућности језика, удахнути душу приказама”, део је прилога за једну могућу аутопоетику Филипа Давида, док он своју поетику назива и „апокалиптичким реализмом”, из данашње перспективе гледано.

Причао је како је с мајком био спасен у Другом светском рату. „Ето, догоди се и у неком тренутку да живот зависи од човека који се смилује, спасе тебе да би спасао себе. Било је, ето, више таквих догађаја”, говорио је Филип Давид, али је истицао и то да је изгубио више од педесет чланова фамилије, која је страдала у крагујевачком масакру и у логору Јасеновац.

Због тога су важна његова стална промишљања беде, страха, мржње, насиља и неправде – који иду руку под руку; али и примитивизма, губљења смисла, људских облика чудовишта. Речи тако имају још јачи смисао:

„Један од основних проблема нашег времена у томе је што је било превише оних који су ’стајали и гледали’. Да ли то значи да смо постали друштво чудовишта? Близу је истине. У мрачним, изопаченим временима деструкције, хаоса и владавине лоших момака, преображавање уважаваног грађанина, доброг оца породице, и угледног човека каријере у чудовиште, одвија се брзо, лако и једноставно: довољно је само стајати, гледати и ништа не чинити”, део је есеја Филипа Давида, док у другом каже: „Примитивизам је изругивање духу и истовремено означава сиромаштво духа. Самољубље без икаквог покрића, охолост према немоћнима, понизност према господарима. Примитивци пишу историју самообмана , а ’самообмана је’, како је казао песник, ’убитачна и за људе и за народе’.”

Овај целовити приказ пишчеве личности неодвојив је од његовог пријатељства, његове духовне сродности с Мирком Ковачем, Данилом Кишом, Бориславом Пекићем, али и од те 1993. године, кад му је, као уреднику драмског програма у Телевизији Београд, једног дана био забрањен улаз у телевизију и кад је завладала „немоћ очигледног”.