Друштвени станови и држава маћеха

Правник Радмило Лечић у писму објављеном 10. марта у рубрици Међу нама неаргументовано покушава да побије мој став и предлог да држава (70 одсто) и добитници тзв. друштвених станова (30 одсто) треба да компензују финансијере који нису имали привилегију да их добију као ови потоњи. Такође, симптоматично је и запањујуће што сматра да већина платилаца-губитника „у овом 21. веку не могу да се ослободе тог одбаченог наслеђа”. За њега би случај када неко некоме завуче руку у џеп и узме новчаник био солидарност (а не крађа)? А у нашем случају је била законска обавеза завршена крађом.

У ствари, држава намерно није назначила да ће за две, три године престати обавеза (трајала 33 године) издвајања четири одсто од бруто прихода запослених за стамбену изградњу и да ће онима који не добију стан рефундирати уложена средства у року од петнаест или двадесет година. Одиграла је до краја сурову Понцијеву шему (као Дафина и Језда) од које је мањина профитирала, а већина бесправно изгубила (без обештећења), док је у случају Дафине и Језде држава поступила фер и 15 година враћала новац, што је доказ да су те приватне банке били државни пројекат. Не стоји ауторово паушално мишљење да „сиромашнији део нашег друштва осим тих станова ничим више не располаже”. Пошто су се неки добитници преселили у мање станове, остваривши велику добит, или их, на пример, издавали по, у просеку, 200 евра месечно, укупан износ за 33 године је 80.000 евра. О продаји да не причамо (данас је зарада 50.000 до 500.000 евра) – јер откуд већ три деценије оволико станова на продају када је само половина била у приватном власништву? Можда су их неки продавали да заметну траг (злу не требало)?

Господин Лечић намерно врши замену теза бркајући добијање плацева и јефтиних кредита за градњу са законском обавезом узимања стамбеног доприноса (која се није могла избећи јер је постојала Служба друштвеног књиговодства, коју је, нажалост, ДОС укинуо из разлога за осуду, која је изостала.

Староримски правник Улпијан је пре 18 векова формулисао три основна постулата права: поштено живети, не повредити другога, свакоме давати оно што му припада. У нашем случају трећи постулат је неоправдано изостао: држава вешто и непотребно (за сада) избегава рефундацију (рецимо следећих 15 година), а добитници станова (и њихови потомци) игноришу (за сада) своју и правну и моралну обавезу. Нажалост, тиха и резигнирана већина је (за сада) скоро помирена с неправдом која јој је нанета.

Сматрам да је неопходно да се правна држава (путем новоосноване агенције за рефундацију) коначно одазове и врши једну од својих функција због које и постоји – да увек једнакоправно третира грађане (закон је једнак за све). Због тога је неопходно да држава и добитници тзв. друштвених станова (или њихови наследници) солидарно обештете финансијере као што су они „солидарно” (натерани законом) издвајали новац за њихову изградњу.

Др Драган С. Вујновић,

Београд