Društveni stanovi i država maćeha

Pravnik Radmilo Lečić u pismu objavljenom 10. marta u rubrici Među nama neargumentovano pokušava da pobije moj stav i predlog da država (70 odsto) i dobitnici tzv. društvenih stanova (30 odsto) treba da kompenzuju finansijere koji nisu imali privilegiju da ih dobiju kao ovi potonji. Takođe, simptomatično je i zapanjujuće što smatra da većina platilaca-gubitnika „u ovom 21. veku ne mogu da se oslobode tog odbačenog nasleđa”. Za njega bi slučaj kada neko nekome zavuče ruku u džep i uzme novčanik bio solidarnost (a ne krađa)? A u našem slučaju je bila zakonska obaveza završena krađom.

U stvari, država namerno nije naznačila da će za dve, tri godine prestati obaveza (trajala 33 godine) izdvajanja četiri odsto od bruto prihoda zaposlenih za stambenu izgradnju i da će onima koji ne dobiju stan refundirati uložena sredstva u roku od petnaest ili dvadeset godina. Odigrala je do kraja surovu Poncijevu šemu (kao Dafina i Jezda) od koje je manjina profitirala, a većina bespravno izgubila (bez obeštećenja), dok je u slučaju Dafine i Jezde država postupila fer i 15 godina vraćala novac, što je dokaz da su te privatne banke bili državni projekat. Ne stoji autorovo paušalno mišljenje da „siromašniji deo našeg društva osim tih stanova ničim više ne raspolaže”. Pošto su se neki dobitnici preselili u manje stanove, ostvarivši veliku dobit, ili ih, na primer, izdavali po, u proseku, 200 evra mesečno, ukupan iznos za 33 godine je 80.000 evra. O prodaji da ne pričamo (danas je zarada 50.000 do 500.000 evra) – jer otkud već tri decenije ovoliko stanova na prodaju kada je samo polovina bila u privatnom vlasništvu? Možda su ih neki prodavali da zametnu trag (zlu ne trebalo)?

Gospodin Lečić namerno vrši zamenu teza brkajući dobijanje placeva i jeftinih kredita za gradnju sa zakonskom obavezom uzimanja stambenog doprinosa (koja se nije mogla izbeći jer je postojala Služba društvenog knjigovodstva, koju je, nažalost, DOS ukinuo iz razloga za osudu, koja je izostala.

Starorimski pravnik Ulpijan je pre 18 vekova formulisao tri osnovna postulata prava: pošteno živeti, ne povrediti drugoga, svakome davati ono što mu pripada. U našem slučaju treći postulat je neopravdano izostao: država vešto i nepotrebno (za sada) izbegava refundaciju (recimo sledećih 15 godina), a dobitnici stanova (i njihovi potomci) ignorišu (za sada) svoju i pravnu i moralnu obavezu. Nažalost, tiha i rezignirana većina je (za sada) skoro pomirena s nepravdom koja joj je naneta.

Smatram da je neophodno da se pravna država (putem novoosnovane agencije za refundaciju) konačno odazove i vrši jednu od svojih funkcija zbog koje i postoji – da uvek jednakopravno tretira građane (zakon je jednak za sve). Zbog toga je neophodno da država i dobitnici tzv. društvenih stanova (ili njihovi naslednici) solidarno obeštete finansijere kao što su oni „solidarno” (naterani zakonom) izdvajali novac za njihovu izgradnju.

Dr Dragan S. Vujnović,

Beograd