Несмењиви страначки лидери

Председници Лиге социјалдемократа Војводине и Г17 плус Ненад Чанак и Млађан Динкић поново су минулог викенда изабрани за лидере странака које воде. Изненађења готово да нису ни била могућа, јер су њих двојица били једини кандидати, па се избор није ни доводио у питање. Ове две партије нису изузетак већ правило установљено у политичком животу Србије од увођења вишестраначја, јер се вође већине других странака налазе на тим позицијама од оснивања и више пута су бирани на ту функцију.

За разлику од Динкића који је место председника наследио од Мирољуба Лабуса, лидер ЛСВ-а је на тој функцији већ 18 година, односно од оснивања. Од првог дана на челу својих странака су и Вук Драшковић (СПО), Војислав Коштуница (ДСС) и Војислав Шешељ (СРС), Велимир Илић (НС), Владан Батић (ДХСС), као и Чедомир Јовановић који је пре три године, по искључењу из Демократске странке основао Либерално-демократску партију. Промене на врху дешавале су се, међу већим партијама, једино у Демократској странци и Социјалистичкој партији Србије. Тако су се још на оснивању ДС-а за место председника борили Драгољуб Мићуновић и Коста Чавошки, док је 2000. године Скупштина ДС-а бирала између Зорана Ђинђића и Слободана Вуксановића. На последњим изборима у овој партији надметали су се Зоран Живковић и Борис Тадић, који је и однео победу.

Када је пре две године наследио Слободана Милошевића на челу социјалиста Ивици Дачићу конкуренти су били Петар Шкундрић, Милорад Вучелић и Зоран Анђелковић.

Према оцени Владимира Вулетића, доцента Филозофског факултета, када би лидер само форме ради имао противкандидата, то би био први корак ка урушавању страначке хијерархије. Страначки функционери не пристају да одмере снагу са лидерима јер се плаше пораза, сматра Милан Николић, директор Центра за проучавање алтернатива. „С једне стране, нико није толико лојалан да би пристао да игра улогу губитника, а, с друге стране, нико није толико храбар да се упусти у праву борбу за лидерску позицију”, објашњава Николић. Несмењивост страначких вођа он види као доказ да су наше партије лидерске, а не програмске. „Разлике у програму су веома мале, док је главна разлика између њих у лидерима. Грађани чак некада не препознају странку по називу него по лидеру”, каже он.

Вулетић сматра да несмењивост лидера говори о ниском степену демократије унутар партија. „И само чланство је на одређени начин корумпирано, јер знају да и њихова животна позиција зависи од странке и да ће, ако странка дође на власт, добити одређене привилегије на локалном или неком вишем нивоу. У случају промене испали би из страначке номенклатуре и остали без синекура због којих се највећи број људи и бави политиком”, наводи он.

-----------------------------------------------------------

Више кандидата – правило

Више кандидата који се такмиче за избор на неку од функција у странци правило је у свим развијеним земљама западне демократије, каже Зоран Крстић, професор на Факултету политичких наука. Унутарпартијска демократија и фракције су, како каже, сасвим нормална ствар. Различите струје се онда боре за свог кандидата.

У Америци постоје страначке партијске конвенције на којима делегати Републиканске или Демократске партије истичу своје кандидате и онда следи унутарпартијско одмеравање снага. Процедура је готово идентична као за избор председника државе.

Слично је и у европским земљама. Гордон Браун је изабран за председника Лабуристичке партије у Великој Британији између неколико кандидата. Зелена странка у Немачкој је, такође, на тај начин изабрала Јошку Фишера за првог човека.