Привилегије и проклетство

Новинарство је заправо живот у проклетству пуном привилегија, с тим што временом избледе јасне границе, па проклетство и привилегије почну да личе једно на друго. Опростићете ми на овим рогобатним и невеселим речима, али толико дугујем минулој недељи. Што из љутње, што из покајања.

Тако "привилегованог" обезбеђење ме је провело кроз ред оних који су још зором дошли ту, не би ли стали што ближе улазу у још један од нових трговинских маркета чије је свечано отварање чекало на благослов наших еснафских височанстава. Био сам изузет од кише и каљуге у којој су ти људи били до чланака. Добили су по балончић, ваљда као бове да им се не заметне белег ако их блато начисто прогута.

Ове крупајлије што грабе предамном вреде сваки дат им динар. Тек сад видим колико су старци згодни за руковање и како пасују: зглоб на зглоб, само када им човек нађе тачку ослонца... 

Је ли то што због мене размичу сироте људе привилегија, или проклетство?!

Стао сам, видевши вољено лице, надајући се да ће и "косци" стати пре него што и њу сатерају у откосе. Предивна жена, сада већ старица, осрамоћена и понижена тим социјалним балоном са логотипом несебичног дародавца. Могли су и црвене, кловновске носиће да им поделе, ипак је ово весела згода!

Била је разредни старешина осмог један, најнемирнијег одељења у школи. Хероина нашег безбрижног одрастања. Међаш до којег најрадије одшетам у сећањима. Грех је и од Бога и од људи што је данас ту. Пишући о њој, пишем о целом том несрећном реду и свим дивним старим људима којима је то животно доба постало казна за грехе које никада нису починили!

Изљубила ме је, мада знам да ме није препознала, нити јој је моје име више ишта значилo. То јој је још једина привилегија – да се мало чега сећа. Памћење би је убило...

Даје ми балон, као што ми је некада и за незнање давала четворку – од срца. Зар је све што за њу могу да учиним: да је решим тог хелијумског крајпуташа и накратко скренем "разгртаче" даље од ње?!

Можда би ми да не знам због чега је заправо ту, због чега су ту, било лакше. Али, знам! Толико сам већ пута видео изнова исту слику: како старе руке молећиво носају картонски тањирић од једног до другог промотoра разноразних гратис, а њима одавно недоступних ђаконија. Како уз обавезно подозрење предимензионисаних и за ту прилику рентираних девојчурака пребирају по свему оном што више не могу да имају. Како нервозни продавци чекају да се реше тог старачког баласта, па да за њима уђу парајлије, за које вазда имају блазирани смешак вишка. И како би најрадије волели да их прогута та каљуга у којој стоје, али се плаше да ће за њима остати балони, поспрдни сведоци...

И сада, жена која најлепше рецитује Јесењина са страхом узима још једно парче безукусног качкаваља, као отпремнину за све године које је јалово утрошила – учећи нас да рецитујемо Јесењина.

Моја је привилегија да станем крај ње и тако јој омогућим да узме колико год жели. То је и моје проклетство!

Дуго сам још, возећи се некуд аутобусом, размишљао о њој, искрено се надајући да је више никада нећу срести, нити ишта чути о њеној судбини. И кукавичлук је ваљда привилегија!

Уступио сам место старцу који је ко зна колико већ стајао, обгрљен око прљаве шипке. Следеће две станице ми jе захваљивао и благосиљао, чинећи да ми буде толико непријатно да сам на трећој, као гоњен, истрчао из аутобуса. Зар сам херој, јер сам учинио тако обичну, нормалну ствар?

Зар заиста живимо у времену у којем је нормалност постала толико ненормална, и обратно?

Пожурио сам ово да напишем, јер знам да ће ми као и свака свест о старима брзо ишчилети. Јер, наравно, ми никада остарити нећемо. Од те болести се некада боловало...