Privilegije i prokletstvo

Novinarstvo je zapravo život u prokletstvu punom privilegija, s tim što vremenom izblede jasne granice, pa prokletstvo i privilegije počnu da liče jedno na drugo. Oprostićete mi na ovim rogobatnim i neveselim rečima, ali toliko dugujem minuloj nedelji. Što iz ljutnje, što iz pokajanja.

Tako "privilegovanog" obezbeđenje me je provelo kroz red onih koji su još zorom došli tu, ne bi li stali što bliže ulazu u još jedan od novih trgovinskih marketa čije je svečano otvaranje čekalo na blagoslov naših esnafskih visočanstava. Bio sam izuzet od kiše i kaljuge u kojoj su ti ljudi bili do članaka. Dobili su po balončić, valjda kao bove da im se ne zametne beleg ako ih blato načisto proguta.

Ove krupajlije što grabe predamnom vrede svaki dat im dinar. Tek sad vidim koliko su starci zgodni za rukovanje i kako pasuju: zglob na zglob, samo kada im čovek nađe tačku oslonca... 

Je li to što zbog mene razmiču sirote ljude privilegija, ili prokletstvo?!

Stao sam, videvši voljeno lice, nadajući se da će i "kosci" stati pre nego što i nju sateraju u otkose. Predivna žena, sada već starica, osramoćena i ponižena tim socijalnim balonom sa logotipom nesebičnog darodavca. Mogli su i crvene, klovnovske nosiće da im podele, ipak je ovo vesela zgoda!

Bila je razredni starešina osmog jedan, najnemirnijeg odeljenja u školi. Heroina našeg bezbrižnog odrastanja. Međaš do kojeg najradije odšetam u sećanjima. Greh je i od Boga i od ljudi što je danas tu. Pišući o njoj, pišem o celom tom nesrećnom redu i svim divnim starim ljudima kojima je to životno doba postalo kazna za grehe koje nikada nisu počinili!

Izljubila me je, mada znam da me nije prepoznala, niti joj je moje ime više išta značilo. To joj je još jedina privilegija – da se malo čega seća. Pamćenje bi je ubilo...

Daje mi balon, kao što mi je nekada i za neznanje davala četvorku – od srca. Zar je sve što za nju mogu da učinim: da je rešim tog helijumskog krajputaša i nakratko skrenem "razgrtače" dalje od nje?!

Možda bi mi da ne znam zbog čega je zapravo tu, zbog čega su tu, bilo lakše. Ali, znam! Toliko sam već puta video iznova istu sliku: kako stare ruke molećivo nosaju kartonski tanjirić od jednog do drugog promotora raznoraznih gratis, a njima odavno nedostupnih đakonija. Kako uz obavezno podozrenje predimenzionisanih i za tu priliku rentiranih devojčuraka prebiraju po svemu onom što više ne mogu da imaju. Kako nervozni prodavci čekaju da se reše tog staračkog balasta, pa da za njima uđu parajlije, za koje vazda imaju blazirani smešak viška. I kako bi najradije voleli da ih proguta ta kaljuga u kojoj stoje, ali se plaše da će za njima ostati baloni, posprdni svedoci...

I sada, žena koja najlepše recituje Jesenjina sa strahom uzima još jedno parče bezukusnog kačkavalja, kao otpremninu za sve godine koje je jalovo utrošila – učeći nas da recitujemo Jesenjina.

Moja je privilegija da stanem kraj nje i tako joj omogućim da uzme koliko god želi. To je i moje prokletstvo!

Dugo sam još, vozeći se nekud autobusom, razmišljao o njoj, iskreno se nadajući da je više nikada neću sresti, niti išta čuti o njenoj sudbini. I kukavičluk je valjda privilegija!

Ustupio sam mesto starcu koji je ko zna koliko već stajao, obgrljen oko prljave šipke. Sledeće dve stanice mi je zahvaljivao i blagosiljao, čineći da mi bude toliko neprijatno da sam na trećoj, kao gonjen, istrčao iz autobusa. Zar sam heroj, jer sam učinio tako običnu, normalnu stvar?

Zar zaista živimo u vremenu u kojem je normalnost postala toliko nenormalna, i obratno?

Požurio sam ovo da napišem, jer znam da će mi kao i svaka svest o starima brzo iščileti. Jer, naravno, mi nikada ostariti nećemo. Od te bolesti se nekada bolovalo...