Петак, 16.05.2025. ✝ Верски календар € Курсна листа

Нема смрти без суђена дана

Мирослав Миро Радојчић испред „Политике” Фото Стеван Крагујевић

Мирослав Радојчић (Сарајево, 24. август 1920 – Београд, 14. јануар 2000) био је српски и југословенски новинар, најпознатији као први и дугогодишњи дописник „Политике” од 1945. године из Њујорка и Лондона. Рођен је 1920. године у Сарајеву, где је завршио прву мушку гимназију као најуспешнији ђак. На прагу Другог светског рата с породицом се сели у Београд. Једна од београдских улица од 2020. године носи његово име. 
Како смо се упознали? Седим у кафани „Грмеч” с Ђорђем Марјановићем. Пита га Ђорђе, након што су се поздравили: „Кад ће венчање?” Миро одговара: „Венчања неће бити!” У то време се причало како се прва дама Југославије Јованка Броз удаје за првог легендарног новинара Миру Радојчића. Питам га откуд та прича. Миро каже: Једна жена, Јованкина рођака, жели да га упозна. Може, али под условом да дође с Јованком. И долазе њих две у „Мадеру”. Миро одмах након поздрава предлаже Јованки да јој напише мемоаре. Пристаје. 
Доцније га питају да ли се жени Јованком. 
Загонетно намигује. Његови пријатељи новинари из „Мадере” стичу утисак да је ствар готова. 
Дешавало се да се у „Грмечу” припоје четири-пет столова, где се већало о томе како и на који начин да је запроси. Наша Служба то схвата озбиљно. 
Од свега тога неће бити ништа. 
Миро је био човек који је сву своју животну енергију посветио новинарству. Био је не само врхунски новинар него и изузетно леп човек, на чији су шарм у Лондону падале светске звезде. 
Увек је био шармантан, довитљив и сналажљив. За „Политику” је писао о убиству и сахрани председника Америке Џона Кенедија. Извештаји су оцењени као врхунски. Да је живот највећи мајстор ироније, показало се и овога пута – није присуствовао сахрани. Извештај је писао на броду уз виски, где је све на дванаест телевизора посматрао телевизијски пренос. Ускоро из штампе излази моја књига „Живот, смрт, вечност” с предговором Његове светости патријарха српског господина Порфирија. У књизи Миро говори на ту тему. 
Извод из књиге дајем на увид читаоцима: 
Смрт је тренутак, али и живот је тренутак. Написао сам ово кад сам једном заборавио пасош и нисам сео у авион, с којим је страшни минхенски удес доживео најславнији фудбалски тим Манчестер јунајтед. Било је то пре три деценије и зато ми се чини да све од онда живим на вересију. У позну јесен мога живота, понекад се тога сетим, али о самом одласку из живота много не размишљам. Најближа ми је иначе она незаборављена реч великана наше литературе Милоша Црњанског: „Смрти се не плашим али је презирем.” У ствари, када боље размислим, мени је до живота као таквог, јер свима нама је изгледа суђено да увек некако будемо на оној погрешној страни. Чак и кад смо са свог боравка на овој планети били успешни. Хемингвеј је своју генерацију назвао изгубљеном, али ја бих своју назвао изгужваном. После највећег ужаса овог света који ће се себе и стидети – ми из своје генерације једанпут смо били премлади, други пут престари, углавном никад мудри да и ми као и наши најбољи другови приспели као искључиви ослободиоци, да нешто више не дохватимо. 
Из овог садашњег животног доба све ми изгледа смешно, поготову када гледам неке своје вршњаке, па чак и старије од њих, како још желе да се наметну и један другог чак и уништи. С нешто животне мудрости коју сам кроз прохујало време стекао, да је све у животу неко велико настављање, да смрти и стварно нема и да смо вечни пролазници кроз живот, ипак повезујемо. 
Ја, на пример, мислим да побеђујем прекорног и доброг сина, који можда за свог животног века неће много постићи, али који ће својом добротом многима помоћи. Само нека доброта може спасити овај сулуди свет. Сад – опет на почетак – шта је живот и шта је смрт? 
Личе ми обоје на неко вечно смењивање и састајалиште, али хоћу да верујем да живот ипак побеђује, да је на свој начин у сталном обнављању стварно и бесмртан. Ко то може знати, сасвим знати. Одговор није ни знао највећи мудрац древне Хеладе Сократ, упамћен и по оној својој чувеној: „Ја знам да ништа не знам.” 
*Редитељ

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа

Коментари2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Бивши дописник Политике
И шта је на крају било са том "суђеном даном"? Јел осуђена или је ослобођена?
Gustav Floberka
Kad umreš, to je to. A na sudnjem danu će se rešavati da li ćeš vaskrsnuti, tojest da li će ti Bog dati novi, večni život. Tako da ova poslovica treba da glasi: Nema večnog života bez sudnjega dana.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.