Уметност и болест

Књига Живка Брковића, „Шумановић – уметник и лудило” бави се ликом и делом једног од наших највећих сликара на, најблаже речено, контроверзан начин. Аутор у књизи доказује како је тешка прогресивна психичка болест пресудно утицала на снажан стваралачки занос и варирање у квалитету слика Саве Шумановића.

Анализирајући писма која је Шумановић слао породици и пријатељима, пре свега песнику Растку Петровићу, Брковић је утврдио да је чувени уметник из Шида патио од тешког Едиповог комплекса и параноје. У нашој стручној јавности, ова књига је наишла на жесток отпор.

Живко Брковић каже да је на опсежном истраживању психичког обољења Шумановића радио десет година, базирајући га на савременим психоаналитичким истраживањима модерне уметности.

– У Шумановићевим писмима јасно се види тежак психички поремећај. Његове реченице дуге су и по неколико страна, без икаквих знакова интерпункције; у једној од њих помиње да пише из „Тутанкамонове гробнице”, а на једном месту наводи и да је измислио авион и детаљно описује како му је тај изум украден, због чега планира да се освети – објашњава Брковић.

По Брковићу, најочигледнији примери Шумановићевог лудила могу се наћи у његовим писмима пријатељу Растку Петровићу. Од изјава великог поштовања и љубави („Растко, сувише је боли око мене, несрећа искаче из мене… ја вас љубим, љубим ваше руке које вољах”), до отворене мржње и гнева („Мора да вас је родила кобила а не жена… ђубре једно, доћи ћете ви мојих шака кад-тад…смраду мог живота лопове мојих година”).

– Постоје две врсте параноичних уметника. Они који у наступу болести не раде ништа, практично вегетирају, и они који раде неуморно. Шумановић је спадао у ову другу групу – говори Брковић. Међутим, Брковић тврди да је стваралаштво у тренуцима психозе код Шумановића знатно слабијег квалитета, а Брковић тај период Шумановићевог рада назива „инфантилистичким периодом”.

– У периодима лудила, Шумановићеве слике изгледају као да их је стварао наивни уметник, то су често једноставни портрети или идилични пејзажи мале уметничке вредности – тврди Брковић.

Поред параноје, Брковић у књизи описује и друге психичке проблеме, као што је хипохондрија, преосетљивост на критике, склоност ка прорицању (Шумановић је „предвидео” годину убиства краља Александра и годину сопствене смрти), конфликти са околином и самооптуживање.

Психоаналитички приступ анализи дела Саве Шумановића подржали су у рецензијама Никола Милошевић, Јеша Денегри и Жарко Требјешанин, али, Брковић истиче да је за домаћу јавност проучавање живота уметника и даље табу. После објављивања књиге, ове године је требало да у Музеју савремене уметности Војводине, који је и њен издавач, буде одржана изложба дела и писама Саве Шумановића. Галерија Саве Шумановића у Шиду одбила је да позајми слике, са објашњењем да не прихвата ту врсту анализе.

– Одбијени смо под образложењем да они неће дозволити да од Шумановића правимо лудака. Уопште, у Србији постоји велика склоност ка идеализацији уметника. Са једним нашим стручњаком сам разговарао о томе и он је рекао да је недопустиво да Шумановић буде блаћен. Када сам га питао како је могуће да се о Винсенту Ван Гогу зна све, такорећи и број ципела које је носио, он ми је одговорио: „Па, друго је Ван Гог”. А ја сматрам да је онда Сава Шумановић, што се нас тиче, на првом месту – истиче Брковић.

Живко Брковић подвлачи да није имао намеру да доведе у питање дело великог уметника, него да на светлост изнесе његову психичку борбу која је до сада била табуизирана.

Сава Шумановић рођен је 22. јануара 1896. године у Винковцима, у имућној породици. У Шиду завршава основну школу, а затим одлази у Земун, где уписује реалну гимназију. По завршетку гимназије, саопштава родитељима да жели да се бави сликарством. После тога одлази у Загреб, где учи за сликара и остварује велико пријатељство са Антонијом Кошчевић, вајарком. У Загребу је имао и прву изложбу пејзажа. Године 1920. одлази у Париз у којем се спријатељио са Растком Петровићем и другим авангардним уметницима. У почетку добија лоше критике, али после чувене слике „Доручак на трави” добија позитивне коментаре и стиче славу. Све до 1929. године, Шумановић наилази на оспоравања и хвале у Француској, да би се 1930. године трајно настанио у Шиду. Кратко време проводи у вождовачком санаторијуму и пријатељује са доктором Војом Арновљевићем, коме ће написати многа писма. Интензивно ради и добија одличне критике у земљи. Свој стил је називао „како знам и умем”, а његово стваралаштво се креће од кубизма, преко поетског реализма до умереног експресионизма. Дана 28. августа 1942. године Саву Шумановића, са још 150 Срба из Шида, ухапсиле су усташке власти Независне Државе Хрватске. Стрељан је са својим суграђанима и сахрањен у масовној гробници.