Одабрана дела Симовића

У Српској академији наука и уметности представљена су Одабрана дела Љубомира Симовића, у дванаест књига, која је објавила „Београдска књига”.

За разлику од оних песника који су се у политичким невременима на овај или онај начин заклањали од непогода, приметио је Предраг Палавестра, Љубомир Симовић (1935) у свом критичком јавном деловању свагда је био и остао на врелом попришту друштвених збивања. Док су, на једној страни, његове песме изазивале бучне политичке буре и идеолошке хајке, а његове драме таласале друштвену свест, док је његова документарна проза засецала у најболнија места новије српске историје, његова књижевна публицистика и смирена критичка есејистика била је израз моралне савести и духовне самоспознаје епохе. У матици друштвених потреса, који су довели до пада комунизма и пораза партијске цивилизације, Симовић је у свом нараштају храбро иступио са књигама критичке публицистике.

Ово је први пут, истакао је Јован Делић, да се целокупно дело овог великог песника, познатог драмског писца, проницљивог есејисте, вредног приповедача и драгоценог публицисте појави у свој пуноћи пред читаоцима. Сада се може стећи прави увид у ширину, разноврсност, разуђеност и богатство једног моћног опуса. Реч је, несумњиво, о живом класику модерног српског песништва, о песнику широке и богате књижевне културе и развијене теоријске и критичке самосвести.

Симовићева поезија је у знаку изнијансиране ироније,особеног и драгоценог хумора и карактеристичне гротеске, поезија окренута човеку, његовом страдању и његовој издржљивости, човековом гробу, певана понекад из подземне перспективе упокојеног, то је поезија необичног и неконвенционалног патриотизма…

Сви Симовићеви есејистички радови у „Дуплом дну” (од краћих до оних дужих, од којих је рад „О поезији Миодрага Павловића пре студија него есеј), каже Милосав Тешић, писани су тако да се с подједнаком пажњом читају од почетка до краја: ничег сувишног, ничег сувопарног и досадног, ничег исхитреног. Све је у њима промишљено и одмерено речено. Неретко, Симовић, када за то постоји прави разлог, посеже у својим тумачењима стваралаштва појединих аутора и за ширим контекстом, налазећи га у нашем или у светском литерарном наслеђу, у чему се даде видети његова изузетна књижевна обавештеност. Без икакве песничке сујете, Симовић пише и о песницима који су му, готово, вршњаци: Ивану В. Лалићу, Јовану Христићу, Миловану Данојлићу, Браниславу Петровићу, Алеку Вукадиновићу, Матији Бећковићу.

У свом слову, Љубомир Симовић је рекао да, пишући о сликарима и вајарима, није се претварао у ликовног критичара или историчара уметности. Писао је као песник који воли слику и скулптуру, и који у њима открива суштинске сродности са песништвом. Пишући о политици, није се претварао у политичког аналитичара, или још горе у политичара. Писао је као песник који се осећа дужним да се јавно успротиви политици која нас увлачи у сукобе са суседима и са светом, и са самима собом. Било чиме да се бавио, поезија је за њега увек била средиште из кога је све полазило, у коме се све укрштало, и у коме се, на крају, све сабирало.

Симовић је на крају казао три своје песме: „Вашке”, „Ајкулама” и „Аутопортрет са главом на столу”.