Симболика у бришућем лету

Месијански занет опсесијом да ће га његов приватни глобални рат уврстити у галерију светских државничких громада, Ирачанима је донео бомбе, тенкове, окупацију, разарање и тероризам. Обећавао им је демократију и просперитет за углед, а оставља им државу у распаду и свеопшту мизерију.

Одавно је јасно да Џорџ В. Буш својим„крсташким походом” није освојио „срца и душе” Ирачана. На конференцији за новинаре током изненадне, вероватно последње посете Багдаду, гађан је ципелама уз повик: „Ово је пољубац за опроштај, псето. Ово је од удовица, сирочади и од оних убијених у Ираку”. У исламском свету нема већег понижења.

Добио је оно што је заслужио. Две ципеле у бришућем лету препуне су гротескне симболике. Буш је ципеле ескивирао, али није могао да избегне да на крају свог мандата који је трагично обележио Ирак не призна да „рат није добијен, иако је одлучном путу да буде добијен”.

Каква самообмана само 37 дана пре него што ће предати власт новом председнику који жели да се извуче из ирачког гротла! Буш неће да чује ни оно што је његов секретар за одбрану поручио америчким командантима у Ираку: дошао је „крај игре”.

„Игре” која није остварила ниједан циљ који су Буш и компанија називали стратешким: на терену других највећих залиха нафте на Блиском истоку није створена земља која би била лансирна рампа Бушове „визије” региона у служби америчке политичке, војне и економске хегемоније.

Ако ништа друго, неуспели Цезар је доследан: лажима о „одлучном путу” ка победи излази из ирачког театра операција, лажима и империјалном охолошћу је и ушао у Месопотамију. Игнорисао је УН, савезнике и свет. Фалсификовао „доказе” о ирачком оружју за масовно уништавање и везама Садама Хусеина са Ал Каидом. Потом је кренуо у напад.

Убрзо после инвазије марта 2003. славодобитно је ирачку мисију прогласио оствареном. Брзи рат претворио се у крвави мир. Оно што је потом називао „прогресом”, од Ирака је направило хаотичну мешавину антиамеричког отпора, сунитско-шиитских обрачуна, самоубилачког тероризма белосветских џихадиста и опште беде.

Хватање Садама и његово смакнуће на Курбан-бајрам, највећи исламски празник, можда је било крај једне ере, али не и почетак нове. Прочитали су га: када Буш каже демократија, други одмах кажу – хегемонија. Само је он веровао да ће марионете које је постављао бити прихваћене као национални лидери.

Држава која је проблематични хибрид вера, народа и племена, створена на руинама Отоманског царства вољом колонијалних победника Првог светског рата, никада истински није била нација, али Буш је упорно тражио неког себи блиског. Неког ко би прекинуо отпор окупацији и секташке групе силом приволео да поштују кохезивну, функционалну целину. Таквог нема.

Ирачани му не праштају масакр у Фалуџи, тортуру над затвореницима Абу Граиба. „Култура брутализације” учинила је да се Ирак бори за опстанак у сталном страху од грађанског рата и свакодневног терора. Депресивни пакао прогутао је животе 100.000 Ирачана, више од 4.000 Американаца и однео најмање 2.000 милијарди долара.

Трагично неспреман да прихвати реалност, одбио је да се суочи са растућим притиском светске и домаће јавности која се, у страху од вијетнамског синдрома, пита да ли је ангажман у Ираку вредан толико крви и новца.

Буш је све време понављао флоскуле о успеху који сем њега нико није видео. Створио је моћне шиите, Иран претворио у регионалну силу али је тврдоглаво најављивао да од своје политике неће одступити до „комплетне победе”. Уместо победе, самозвани „лидер слободног света” добио је отворени антиамериканизам, губитак моралног кредибилитета САД и више, а не мање тероризма.

Продавац илузија узалуд је покушавао да прода ружичасту слику. Његове оцене о „импресивном прогресу” делују као химера. Ираку је оставио трагичан кошмар.

Изношене ципеле којима га је гађао ирачки новинар могао је барем да понесе као аутентичан сувенир своје политике.