Враћа ли се Путин

Владимир Путин би могао да се врати у Кремљ већ идућег лета, тврди угледни руски политиколог Лилија Шевцова. Нешто другачије размишља бивши премијер Михаил Касјанов, који је служио и под Борисом Јељцином и под Путином, и који предвиђа да ће се Русија већ на пролеће наћи на граници социјалне катастрофе и политичких потреса. И Шевцова и Касјанов су сагласни да актуелна властнема капацитета да земљу извуче из кризе у коју ју је гурнуо финансијски хаос који је у протеклих месец дана захватио, практично, целу нашу планету.

Укратко, док Шевцова сматра да је све што се данас дешава само увод у повратак Путина као „спасиоца отаџбине”, Касјанов је мишљења да је сада прави тренутак да опозиција (такозвани, демократски блок) заради неки гласачки поен више и на следећим, превременим, парламентарним изборима (који су по њему – неминовни) заузме одговарајуће место у Државној думи.

Теже него деведесетих

Приче о повратку Владимира Владимировича на место шефа државе, са којег је отишао почетком ове године, провлаче се медијима када год у највећој земљи на свету нешто зашкрипи. Разлога за ово свакако има, пошто је управо Путин после Јељцина успео да формулише прагматичну националну политику и Русију извуче из хаоса транзиције који је њом тутњао крајем прошлог века. Али, Путинов успех је показао још једну ствар: да у Русима и даље живи јак осећај припадности отаџбини – империји. Ово друго свакако не у смислу у којем се то изражавало вековима до Октобарске револуције, већ у схватању да су сви они део огромне земље коју је могуће ваљано водити једино из једног заједничког центра – Кремља. Како у недавном интервјуу немачком „Велту” рече Шевцова, „Руси традиционално верују у бога и – цара”.

Али тиме одговор на питање како се извући из кризе није ни издалека дат. Наиме, наследивши Јељцина, Путин је, условно речено, наследио ситуацију погодну за самодоказивање. За окончање Другог чеченског рата (август 1999. – мај 2000) потребнија је била одлучност него сама војна сила. Исто тако, у околностима велике потражње нафте и гаса на светском тржишту, требало је само паметно водити игру и паре су саме пристизале. Ова потоња околност је и другим извозницима енергената ишла наруку, али, како се испоставило, Путин је посао обавио далеко боље од конкурената. Уз још неке важне системске захвате, попут дисциплиновања најмоћнијих олигарха, прерасподелу државних издатака и слично, ореол „спасиоца отаџбине” био му је, дефинитивно, осигуран.

Сада је ситуација далеко тежа, јер светска криза не мимоилази ни Русију. Незапосленост поново куца на врата, рубљи прети инфлација, зарада од продаје нафте драстично је смањена, праг сиромаштва се пење, као и опште незадовољство... Шевцова наводи податак да су се руске златне резерве са доскорашњих 600 смањиле на 450 милијарди долара. Спољни дуг великих руских концерна, а међу њима и државних компанија попут „Гаспрома” и „Росњефта”, попео се на 500–550 милијарди долара, тако да се може рећи да су државне резерве, практично, исцрпене. Подсетимо и на рачуницу једног руског званичника по којој ће, уколико цена нафте буде 40 долара по барелу, држава имати довољно пара да исплаћује буџетске обавезе. А шта ако падне још ниже? Тренутно се врти око 44 долара. Ширег простора за деловање нема. Треба поновити успех с почетка миленијума, а то неће бити нимало лак посао.

И Касјанов има рачуницу: „Привредни раст у САД обновиће се тек 2010. У Европи ће се то догодити 2011, а у Русији, у најбољем случају, тек 2012. Другим речима, остаје нам да у кризи преживимо најмање три наредне године, а државни фондови, предвиђени за овакве ситуације, могу да покрију само годину дана. После тога следи колапс, а потом и непредвидиви бунт маса”, каже бивши премијер и предлаже потпуну либерализацију руске економије. Као некада у Јељциново време.

Спасилац или – цар

Сви услови за повратак Путина, дакле, постоје. И управо ту се крије опасност. Поновно преузимање државног жезла могло би, наиме, да се заврши на два начина, оба, рекло би се – лоша.

Први је да актуелни премијер, а потенцијални председник, не успе да оствари још један велики преокрет и избегне замке светског финансијског колапса. У том случају Русија би лако могла да се врати у економско и политичко безнађе деведесетих. Био би то и страховит психолошки удар на самосвест великог руског народа, са непредвидивим последицама по цео свет.

Друга могућност је да Путин успе. У том случају више не би био „спасилац”, постао би – нови император. Можда у томе и нема ништа лоше, реч је ипак о Русији. Али после нових, и таквих, 12 година председничке владавине (барем према важећем уставу), Путинов нови одлазак био би, једноставно, незамислив.

Пратећи досадашњи рад Владимира Владимировича, тешко је рачунати на било какву средњу вредност.