Vraća li se Putin

Vladimir Putin bi mogao da se vrati u Kremlj već idućeg leta, tvrdi ugledni ruski politikolog Lilija Ševcova. Nešto drugačije razmišlja bivši premijer Mihail Kasjanov, koji je služio i pod Borisom Jeljcinom i pod Putinom, i koji predviđa da će se Rusija već na proleće naći na granici socijalne katastrofe i političkih potresa. I Ševcova i Kasjanov su saglasni da aktuelna vlastnema kapaciteta da zemlju izvuče iz krize u koju ju je gurnuo finansijski haos koji je u proteklih mesec dana zahvatio, praktično, celu našu planetu.

Ukratko, dok Ševcova smatra da je sve što se danas dešava samo uvod u povratak Putina kao „spasioca otadžbine”, Kasjanov je mišljenja da je sada pravi trenutak da opozicija (takozvani, demokratski blok) zaradi neki glasački poen više i na sledećim, prevremenim, parlamentarnim izborima (koji su po njemu – neminovni) zauzme odgovarajuće mesto u Državnoj dumi.

Teže nego devedesetih

Priče o povratku Vladimira Vladimiroviča na mesto šefa države, sa kojeg je otišao početkom ove godine, provlače se medijima kada god u najvećoj zemlji na svetu nešto zaškripi. Razloga za ovo svakako ima, pošto je upravo Putin posle Jeljcina uspeo da formuliše pragmatičnu nacionalnu politiku i Rusiju izvuče iz haosa tranzicije koji je njom tutnjao krajem prošlog veka. Ali, Putinov uspeh je pokazao još jednu stvar: da u Rusima i dalje živi jak osećaj pripadnosti otadžbini – imperiji. Ovo drugo svakako ne u smislu u kojem se to izražavalo vekovima do Oktobarske revolucije, već u shvatanju da su svi oni deo ogromne zemlje koju je moguće valjano voditi jedino iz jednog zajedničkog centra – Kremlja. Kako u nedavnom intervjuu nemačkom „Veltu” reče Ševcova, „Rusi tradicionalno veruju u boga i – cara”.

Ali time odgovor na pitanje kako se izvući iz krize nije ni izdaleka dat. Naime, nasledivši Jeljcina, Putin je, uslovno rečeno, nasledio situaciju pogodnu za samodokazivanje. Za okončanje Drugog čečenskog rata (avgust 1999. – maj 2000) potrebnija je bila odlučnost nego sama vojna sila. Isto tako, u okolnostima velike potražnje nafte i gasa na svetskom tržištu, trebalo je samo pametno voditi igru i pare su same pristizale. Ova potonja okolnost je i drugim izvoznicima energenata išla naruku, ali, kako se ispostavilo, Putin je posao obavio daleko bolje od konkurenata. Uz još neke važne sistemske zahvate, poput disciplinovanja najmoćnijih oligarha, preraspodelu državnih izdataka i slično, oreol „spasioca otadžbine” bio mu je, definitivno, osiguran.

Sada je situacija daleko teža, jer svetska kriza ne mimoilazi ni Rusiju. Nezaposlenost ponovo kuca na vrata, rublji preti inflacija, zarada od prodaje nafte drastično je smanjena, prag siromaštva se penje, kao i opšte nezadovoljstvo... Ševcova navodi podatak da su se ruske zlatne rezerve sa doskorašnjih 600 smanjile na 450 milijardi dolara. Spoljni dug velikih ruskih koncerna, a među njima i državnih kompanija poput „Gasproma” i „Rosnjefta”, popeo se na 500–550 milijardi dolara, tako da se može reći da su državne rezerve, praktično, iscrpene. Podsetimo i na računicu jednog ruskog zvaničnika po kojoj će, ukoliko cena nafte bude 40 dolara po barelu, država imati dovoljno para da isplaćuje budžetske obaveze. A šta ako padne još niže? Trenutno se vrti oko 44 dolara. Šireg prostora za delovanje nema. Treba ponoviti uspeh s početka milenijuma, a to neće biti nimalo lak posao.

I Kasjanov ima računicu: „Privredni rast u SAD obnoviće se tek 2010. U Evropi će se to dogoditi 2011, a u Rusiji, u najboljem slučaju, tek 2012. Drugim rečima, ostaje nam da u krizi preživimo najmanje tri naredne godine, a državni fondovi, predviđeni za ovakve situacije, mogu da pokriju samo godinu dana. Posle toga sledi kolaps, a potom i nepredvidivi bunt masa”, kaže bivši premijer i predlaže potpunu liberalizaciju ruske ekonomije. Kao nekada u Jeljcinovo vreme.

Spasilac ili – car

Svi uslovi za povratak Putina, dakle, postoje. I upravo tu se krije opasnost. Ponovno preuzimanje državnog žezla moglo bi, naime, da se završi na dva načina, oba, reklo bi se – loša.

Prvi je da aktuelni premijer, a potencijalni predsednik, ne uspe da ostvari još jedan veliki preokret i izbegne zamke svetskog finansijskog kolapsa. U tom slučaju Rusija bi lako mogla da se vrati u ekonomsko i političko beznađe devedesetih. Bio bi to i strahovit psihološki udar na samosvest velikog ruskog naroda, sa nepredvidivim posledicama po ceo svet.

Druga mogućnost je da Putin uspe. U tom slučaju više ne bi bio „spasilac”, postao bi – novi imperator. Možda u tome i nema ništa loše, reč je ipak o Rusiji. Ali posle novih, i takvih, 12 godina predsedničke vladavine (barem prema važećem ustavu), Putinov novi odlazak bio bi, jednostavno, nezamisliv.

Prateći dosadašnji rad Vladimira Vladimiroviča, teško je računati na bilo kakvu srednju vrednost.