Уобичајени насташлуци или развојни поремећај

Хиперактивна деца могу родитељима и учитељима да задају много бриге, али њима је потребна помоћ како би се изборила са овим поремећајем и одрасла у здравије људе.

Поремећај се најчешће открива кад дете крене у колектив, посебно у школу. Врло је учестао, и сматра се да се појављује код три до пет одсто деце школског узраста. Чешћи је код дечака него код девојчица. Зашто су нека деца непажљива, непослушна, зашто лако губе ствари, не завршавају обавезе, ретко се мирно и тихо играју?

Узрок није у потпуности јасан, но научноистраживачки рад указао је да су могући узроци у настанку поремећаја генетски фактори, промене у метаболизму мозга, нека оштећења овог органа, психосоцијални узроци (рани губитак или одвајање од мајке), злостављање или неко психичко обољење родитеља. Осим наведеног, често се у везу са поремећајем доводи и претерано гледање телевизије, видео игрица, сурфовање по интернету…Но важно је истаћи да њихов утицај није научно доказан. Малишани код којих се установи синдром поремећаја пажње препознају се по симптомима који се могу сврстати у три групе. То су поремећај пажње – дете не посвећује пажњу детаљима, тешко одржава пажњу чак и у игри, не слуша ни кад му се обраћате, не прати упутства и не довршава задатке, губи ствари и заборавно је, хиперактивност – често тресе рукама и ногама или се врпољи, устаје у разреду или на неком другом месту где се очекује да седи, претерано трчи, скаче, ретко се мирно и тихо игра, претерано прича и импулсивност која се огледа у томе што одговара пре него што је питање довршено, не чека на ред, нестрпљиво је, омета друге…

С обзиром на то да је све ово и део нормалног дечјег понашања, нарочито у раном детињству, тешко је разликовати синдром као поремећај од уобичајеног дечјег несташлука. Ипак, добар знак за родитеље је ако, како дете расте, расте и његова способност самоконтроле и концентрације, тако да је овакво понашање све мање присутно.

Како се наведени симптоми могу повремено, појединачно, или, зависно од развојне фазе, појавити код скоро све деце, да би се поставила дијагноза потребно је да се они појављују шест или више месеци, да се уоче пре седме године живота, да такво понашање буде исто и у школи и код куће, а да све прати и незадовољавајући успех у школи. Родитељи, навикли на своје дете, најчешће не могу објективно да процене његово понашање. Зато сумњу на хиперактивност, а потом и дијагнозу постављају стручњаци који раде с децом.

Овај поремећај далекосежно може да утиче на живот детета и његову породицу. Малишан код кога се не примети и не лечи синдром поремећаја пажње и хиперактивност омета другу децу, не само у обавезама које она имају, већ и приликом игре или било које друге заједничке активности. То онда доводи до одбацивања из групе вршњака, што је даље пут ка већој изолацији, ниском самопоштовању и склоности депресији. Родитељи улажу огроман труд, али пошто њихови напори не дају резултате могу и да се уморе, па чак и да занемаре и одбаце такво дете. А то је најгоре и најболније. Хиперактивној деци треба помоћи како би могла у потпуности да остваре своје животне потенцијале, јер она су најчешће веома интелигентна, и могу да проживе срећно детињство и младост. И да тако своје родитеље вишеструко награде за напор који су у једном периоду свог живота уложили помажући свом детету.