Uobičajeni nastašluci ili razvojni poremećaj

Hiperaktivna deca mogu roditeljima i učiteljima da zadaju mnogo brige, ali njima je potrebna pomoć kako bi se izborila sa ovim poremećajem i odrasla u zdravije ljude.

Poremećaj se najčešće otkriva kad dete krene u kolektiv, posebno u školu. Vrlo je učestao, i smatra se da se pojavljuje kod tri do pet odsto dece školskog uzrasta. Češći je kod dečaka nego kod devojčica. Zašto su neka deca nepažljiva, neposlušna, zašto lako gube stvari, ne završavaju obaveze, retko se mirno i tiho igraju?

Uzrok nije u potpunosti jasan, no naučnoistraživački rad ukazao je da su mogući uzroci u nastanku poremećaja genetski faktori, promene u metabolizmu mozga, neka oštećenja ovog organa, psihosocijalni uzroci (rani gubitak ili odvajanje od majke), zlostavljanje ili neko psihičko oboljenje roditelja. Osim navedenog, često se u vezu sa poremećajem dovodi i preterano gledanje televizije, video igrica, surfovanje po internetu…No važno je istaći da njihov uticaj nije naučno dokazan. Mališani kod kojih se ustanovi sindrom poremećaja pažnje prepoznaju se po simptomima koji se mogu svrstati u tri grupe. To su poremećaj pažnje – dete ne posvećuje pažnju detaljima, teško održava pažnju čak i u igri, ne sluša ni kad mu se obraćate, ne prati uputstva i ne dovršava zadatke, gubi stvari i zaboravno je, hiperaktivnost – često trese rukama i nogama ili se vrpolji, ustaje u razredu ili na nekom drugom mestu gde se očekuje da sedi, preterano trči, skače, retko se mirno i tiho igra, preterano priča i impulsivnost koja se ogleda u tome što odgovara pre nego što je pitanje dovršeno, ne čeka na red, nestrpljivo je, ometa druge…

S obzirom na to da je sve ovo i deo normalnog dečjeg ponašanja, naročito u ranom detinjstvu, teško je razlikovati sindrom kao poremećaj od uobičajenog dečjeg nestašluka. Ipak, dobar znak za roditelje je ako, kako dete raste, raste i njegova sposobnost samokontrole i koncentracije, tako da je ovakvo ponašanje sve manje prisutno.

Kako se navedeni simptomi mogu povremeno, pojedinačno, ili, zavisno od razvojne faze, pojaviti kod skoro sve dece, da bi se postavila dijagnoza potrebno je da se oni pojavljuju šest ili više meseci, da se uoče pre sedme godine života, da takvo ponašanje bude isto i u školi i kod kuće, a da sve prati i nezadovoljavajući uspeh u školi. Roditelji, navikli na svoje dete, najčešće ne mogu objektivno da procene njegovo ponašanje. Zato sumnju na hiperaktivnost, a potom i dijagnozu postavljaju stručnjaci koji rade s decom.

Ovaj poremećaj dalekosežno može da utiče na život deteta i njegovu porodicu. Mališan kod koga se ne primeti i ne leči sindrom poremećaja pažnje i hiperaktivnost ometa drugu decu, ne samo u obavezama koje ona imaju, već i prilikom igre ili bilo koje druge zajedničke aktivnosti. To onda dovodi do odbacivanja iz grupe vršnjaka, što je dalje put ka većoj izolaciji, niskom samopoštovanju i sklonosti depresiji. Roditelji ulažu ogroman trud, ali pošto njihovi napori ne daju rezultate mogu i da se umore, pa čak i da zanemare i odbace takvo dete. A to je najgore i najbolnije. Hiperaktivnoj deci treba pomoći kako bi mogla u potpunosti da ostvare svoje životne potencijale, jer ona su najčešće veoma inteligentna, i mogu da prožive srećno detinjstvo i mladost. I da tako svoje roditelje višestruko nagrade za napor koji su u jednom periodu svog života uložili pomažući svom detetu.