Живот није живот док си на дијализи

Проблем са бубрезима јавио ми се на почетку друге трудноће, током које ме је пратио висок крвни притисак. Мог гинеколога је то јако забрињавало па је решио да ме породи 10 дана пре термина. То је све прошло како треба и добила сам савет да што пре одем да урадим анализе крви, мокраће и ултразвук абдомена. На ултразвуку су ми установили да имам мале бубреге, леви је био дужине 60 милиметара, а десни 70 милиметара. Доктори нису могли да ми кажу зашто је то тако, да ли су ми такви бубрези били од рођења или је на њихово смањење нешто утицало. Имам сестру близнакињу, али код ње су бубрези у добром стању. Раније се није ишло код лекара ради таквих провера као што је сада случај, а ни ја нисам имала озбиљније проблеме тако да никад нисам радила ултразвук стомака да се то могло видети раније. Морала сам да коригујем исхрану, избацила сам протеине и убацила више воћа и поврћа.

Све је то тако функционисало до једног момента кад су ноге и лице почели да ми отичу и слабије сам мокрила. Моја дијагноза је била хронична бубрежна инсуфијенција. После 10 година бубрези су изгубили функцију и почели су да пропуштају течност и отрове у организам. Једино решење и спас у том моменту је била дијализа. За мене је то била задња опција јер сам чула много негативних искустава од неких људи који су били на дијализи. Али пошто није постојало друго решење, морала сам да пристанем. Уградили су ми привремени катетер, што је за мене било јако болно и јако ми је сметао. Дијализа се преко њега одвијала безболно али зато нисам могла лепо да се окупам и оперем косу. Стално сам морала да малтретирам децу и супруга да ми помажу у вези с тим. После три месеца почела сам да се дијализирам преко АВФ (то је фистула коју су ми уградили у леву подлактицу). Било ми је много лакше за неке ствари али и дан-данас се психички спремам кад идем на дијализу јер знам да ће ме два пута бости са дебелим иглама.

Идем три пута недељно на дијализу које трају по четири сата. У почетку нисам имала никаквих тегоба после завршене дијализе и осећала сам се сваки пут растерећеније. Оток на ногама је полако нестајао. У последње време имам проблема са ниским притиском као и већина пацијената. Једном ми је толико пао притисак да сам пала у несвест у лифту кад сам кренула кући. Од тада сваки пут мало седим у болници, одморим се па тек онда идем кући. Иначе, обављам све послове нормално, једино што избегавам је да подижем тежи терет, јер морам да чувам леву руку како би ми фистула што дуже трајала. Прва дијализа ми је обављена 15. маја прошле године. Решила сам да не желим да до краја живота овако живим. Још сам млада и потребна сам деци. Старија ћерка ће ове године напунити 16, а млађа 11 година. Са мајком сам радила анализе са жељом да ми буде донор бубрега. Први део анализа урадиле смо у Општој болници у Зрењанину, а други део у Новом Саду у Клиничком центру Војводине. Моја мајка има 75 година, тако да сам била спремна и на позитиван и на негативан одговор лекара. Нажалост, после седам месеци ишчекивања, конзилијум лекара је донео одлуку да мајка не може да буде донор, јер не би могла да функционише са једним бубрегом и после неког времена би вероватно завршила на дијализи. Такође ми је докторка објаснила да не би требало никог од сродника да бирам за донора јер је код мајке клиренс бубрега нижи него што треба да буде, па то може да буде и наследно. Јако сам се разочарала када сам сазнала да то нећемо моћи да решимо и да опет морамо све поново да радимо. Али због моје деце и супруга, који су ми највећа подршка и све на свету, нисам падала у очај и рекла сам себи: „Идемо даље”.

Ступила сам у контакт са Мајом Ердељи из Житишта, која се недавно вратила из Белорусије. Она ме је упутила у процедуру која мора да се уради ако желим да идем на трансплантацију бубрега у клинику у Минску. Послала сам им све о свом проблему и сада чекам позив да идем на припреме за интервенцију. Не знам да ли ће се то десити у скорије време или тек за неколико месеци, али ништа друго ми не преостаје осим чекања јер друго решење немам. Такође сам се пријавила у хуманитарну фондацију „Буди хуман”, јер моја породица и ја не можемо да обезбедимо потребна финансијска средства за трошкове лечења, трансплантацију, авионске карте, смештај, лекове и рехабилитацију. Надам се да ћемо успети то да решимо, да ћу добити нову шансу за живот и да ћу се спасити овог мучења на дијализи. Свакој особи која иде на дијализу поручила бих да ако постоји шанса да се трансплантира да то уради што је пре могуће, да не одустаје од живота, јер све је боље него ићи сваки други дан на дијализу, да те боду и пумпом извлаче крв и враћају је, сваким даном штете крвним судовима, срцу и смањују шансу за операцију.

Нажалост, због малог броја донора и тога што мали број људи у Србији у случају мождане смрти члана уже породице жели да да сагласност за донирање органа јер је свест о важности донирања на једнако ниском нивоу као и тренутни програм трансплантације у нашој земљи, приморана сам да сакупљам средства како би се излечила у иностранству и остала уз своју породицу.

Приредила Данијела Давидов Кесар