Život nije život dok si na dijalizi

Problem sa bubrezima javio mi se na početku druge trudnoće, tokom koje me je pratio visok krvni pritisak. Mog ginekologa je to jako zabrinjavalo pa je rešio da me porodi 10 dana pre termina. To je sve prošlo kako treba i dobila sam savet da što pre odem da uradim analize krvi, mokraće i ultrazvuk abdomena. Na ultrazvuku su mi ustanovili da imam male bubrege, levi je bio dužine 60 milimetara, a desni 70 milimetara. Doktori nisu mogli da mi kažu zašto je to tako, da li su mi takvi bubrezi bili od rođenja ili je na njihovo smanjenje nešto uticalo. Imam sestru bliznakinju, ali kod nje su bubrezi u dobrom stanju. Ranije se nije išlo kod lekara radi takvih provera kao što je sada slučaj, a ni ja nisam imala ozbiljnije probleme tako da nikad nisam radila ultrazvuk stomaka da se to moglo videti ranije. Morala sam da korigujem ishranu, izbacila sam proteine i ubacila više voća i povrća.

Sve je to tako funkcionisalo do jednog momenta kad su noge i lice počeli da mi otiču i slabije sam mokrila. Moja dijagnoza je bila hronična bubrežna insufijencija. Posle 10 godina bubrezi su izgubili funkciju i počeli su da propuštaju tečnost i otrove u organizam. Jedino rešenje i spas u tom momentu je bila dijaliza. Za mene je to bila zadnja opcija jer sam čula mnogo negativnih iskustava od nekih ljudi koji su bili na dijalizi. Ali pošto nije postojalo drugo rešenje, morala sam da pristanem. Ugradili su mi privremeni kateter, što je za mene bilo jako bolno i jako mi je smetao. Dijaliza se preko njega odvijala bezbolno ali zato nisam mogla lepo da se okupam i operem kosu. Stalno sam morala da maltretiram decu i supruga da mi pomažu u vezi s tim. Posle tri meseca počela sam da se dijaliziram preko AVF (to je fistula koju su mi ugradili u levu podlakticu). Bilo mi je mnogo lakše za neke stvari ali i dan-danas se psihički spremam kad idem na dijalizu jer znam da će me dva puta bosti sa debelim iglama.

Idem tri puta nedeljno na dijalizu koje traju po četiri sata. U početku nisam imala nikakvih tegoba posle završene dijalize i osećala sam se svaki put rasterećenije. Otok na nogama je polako nestajao. U poslednje vreme imam problema sa niskim pritiskom kao i većina pacijenata. Jednom mi je toliko pao pritisak da sam pala u nesvest u liftu kad sam krenula kući. Od tada svaki put malo sedim u bolnici, odmorim se pa tek onda idem kući. Inače, obavljam sve poslove normalno, jedino što izbegavam je da podižem teži teret, jer moram da čuvam levu ruku kako bi mi fistula što duže trajala. Prva dijaliza mi je obavljena 15. maja prošle godine. Rešila sam da ne želim da do kraja života ovako živim. Još sam mlada i potrebna sam deci. Starija ćerka će ove godine napuniti 16, a mlađa 11 godina. Sa majkom sam radila analize sa željom da mi bude donor bubrega. Prvi deo analiza uradile smo u Opštoj bolnici u Zrenjaninu, a drugi deo u Novom Sadu u Kliničkom centru Vojvodine. Moja majka ima 75 godina, tako da sam bila spremna i na pozitivan i na negativan odgovor lekara. Nažalost, posle sedam meseci iščekivanja, konzilijum lekara je doneo odluku da majka ne može da bude donor, jer ne bi mogla da funkcioniše sa jednim bubregom i posle nekog vremena bi verovatno završila na dijalizi. Takođe mi je doktorka objasnila da ne bi trebalo nikog od srodnika da biram za donora jer je kod majke klirens bubrega niži nego što treba da bude, pa to može da bude i nasledno. Jako sam se razočarala kada sam saznala da to nećemo moći da rešimo i da opet moramo sve ponovo da radimo. Ali zbog moje dece i supruga, koji su mi najveća podrška i sve na svetu, nisam padala u očaj i rekla sam sebi: „Idemo dalje”.

Stupila sam u kontakt sa Majom Erdelji iz Žitišta, koja se nedavno vratila iz Belorusije. Ona me je uputila u proceduru koja mora da se uradi ako želim da idem na transplantaciju bubrega u kliniku u Minsku. Poslala sam im sve o svom problemu i sada čekam poziv da idem na pripreme za intervenciju. Ne znam da li će se to desiti u skorije vreme ili tek za nekoliko meseci, ali ništa drugo mi ne preostaje osim čekanja jer drugo rešenje nemam. Takođe sam se prijavila u humanitarnu fondaciju „Budi human”, jer moja porodica i ja ne možemo da obezbedimo potrebna finansijska sredstva za troškove lečenja, transplantaciju, avionske karte, smeštaj, lekove i rehabilitaciju. Nadam se da ćemo uspeti to da rešimo, da ću dobiti novu šansu za život i da ću se spasiti ovog mučenja na dijalizi. Svakoj osobi koja ide na dijalizu poručila bih da ako postoji šansa da se transplantira da to uradi što je pre moguće, da ne odustaje od života, jer sve je bolje nego ići svaki drugi dan na dijalizu, da te bodu i pumpom izvlače krv i vraćaju je, svakim danom štete krvnim sudovima, srcu i smanjuju šansu za operaciju.

Nažalost, zbog malog broja donora i toga što mali broj ljudi u Srbiji u slučaju moždane smrti člana uže porodice želi da da saglasnost za doniranje organa jer je svest o važnosti doniranja na jednako niskom nivou kao i trenutni program transplantacije u našoj zemlji, primorana sam da sakupljam sredstva kako bi se izlečila u inostranstvu i ostala uz svoju porodicu.

Priredila Danijela Davidov Kesar