У државни тим бих дошао пешице

ВИШЕ ОД СПОРТА
Матеја Кежман (28) један је од најуспешнијих фудбалера Европе у овом веку. После 2000. године, кад је отишао из Партизана, четири сезоне је био члан холандског ПСВ-а, једну енглеског Челзија, једну шпанског Атлетика из Мадрида, а већ другу игра за турски Фенербахче. У свим овим клубовима је, на 234 утакмице, постигао 139 голова. Три пута је био најбољи стрелац Холандије и, тада, други и трећи голгетер у Европи. Фенербахчеу је, својим головима, донео две титуле у једној сезони, у шампионату и у Купу.

Упркос свему овоме, за Матеју Кежмана није било места у државном тиму Србије... То у ФС Србије нико није аргументовано објаснио. Догодило се то упркос много извеснијем неуспеху него успеху у текућим борбама за учешће на шампионату Европе.

Једино сад, уочи мечева против Казахстана и Пољске у Београду (17. и 21. новембра), Кежман ће оправдано бити одсутан. Пре три дана му је, у Катару, оперисан менискус десне ноге, па ће на терен изаћи тек за двадесетак дана...

Овога пута, у телефонском разговору, Матеја, непосредно после операције, прича, из постеље, о свим токовима свог живота.

Зашто је дошло до ове операције?

Морало је тако да буде. Један период сам вукао ту повреду колена, а да бих лакше играо узимао сам неке лекове, па ми стомак није све то лако примао. Сад је све то санирано, па ћу, ако Бог да, за три недеље поново бити на терену, у игри.

Шта сте доживели на почетку каријере?

Имао сам врло тежак почетак. Неко је правило да људи ван Београда, у свим делатностима, добијају шансу пре Београђана. Упркос чињеници да сам, као дете, био члан свих младих селекција, нисам у Земуну добио праву шансу, па сам начинио корак уназад, отишао сам, са 16 година, из Београда у Пирот, па у Лозницу и Смедерево... После ове три године добио сам позиве два клуба: Партизана и Црвене звезде. Одувек сам био велики "гробар", па се питање избора није поставило. Отишао сам у Партизан.

Како сте се снашли у том периоду?

Веома добро. На путу из Лознице ка Београду, у те три године, имао сам добро друштво. Скупили смо се нас неколико из младе репрезентације. Гвозденовић, Дробњак, Петковић из Звезде... Сами смо се прали, пеглали... Тако сам брже одрастао. Увек сам знао да је уз таленат најважнији рад. И упорно сам радио. У свим клубовима сам радио више од осталих. А уз рад стиже и срећа...

Кога сте затекли у Партизану?

Ушао сам у супер генерацију. Тада, 1998. године, вратило се њих неколико из иностранства. Били су то Рашовић, Бјековић, Томић, Дамјанац... Тумбаковић је био тренер, а уз мене, у млађој генерацији, били су Влада Илић, Ивица Илијев... Био је то састав младости и искуства... Избацили смо тада енглески Њукасл у борби за европску лигу, а борили смо се са италијанским Лацијом до последњег минута...

У којим околностима сте отишли у Холандију?

Све то се десило у року од четири дана. Био сам на одмору кад је стигао тај позив. Та понуда није могла да се одбије ни финансијски ни играчки. Укупан трансфер био је 32 милиона марака, а клуб је био и остао један од највећих у Европи. Од тог позива мало су ми се тресле ноге, али знао сам да ту могу много да напредујем. У почетку нисам дао гол, али у сусрету са Манчестер јунајтедом (3:1), у Лиги шампиона, дао сам гол који је проглашен за најлепши у историји клуба!

Како сте доживели позив из Енглеске

Позив из Челзија, из клуба који има само 24 играча, а о коме сањају сви фудбалери света, доживео сам као највећи успех у каријери. У том клубу богатог Романа Абрамовича и тренера Жозеа Муриња сметао ми је само систем ротације – данас играш, сутра не играш... Стално место у тиму имали су једино Лампард и Тери... Освојили смо титулу, и играли у полуфиналу Лиге шампиона...

Зашто је прихваћена понуда из Шпаније?

Искључиво због новца, за обе стране, и за мене и за Челзи. Ту понуду Атлетика из Мадрида нисмо могли да одбијемо. А било је значајно и што сам кишу и маглу заменио сунцем. Ни једног тренутка нисам жалио због одласка из Челзија. Не говорим то због неког поноса већ због чињенице да ја у животу увек гледам само напред. Никад ни за чим не жалим. А и обожавам Шпанију, желео сам да научим и шпански језик. И све потребе сам задовољио.

Да ли је селидба у Турску, ипак, био шок?

Опет је, као и при одласку из Лондона, одлучујући био новац. То је највећи трансфер у Турској. Опет сам подигао ниво плате за неколико милиона... Догодило се то прошле јесени. А Турска је и фудбалски прича за себе. Овде је председник у свлачионици сваки дан, све води, о свему одлучује... Атмосфера на стадионима је паклена. Карата никад нема довољно. Тренер Зико (54) је после Пелеа (67) био највећи бразилски фудбалер свих времена, а као тренер је још недоречен. Све недостатке попуњава неограниченом добротом.

Шта сте научили у Европи?

Фудбалско искуство, али и опште образовање, подигао сам до највећих висина. Одлично сам научио три језика: енглески, фламански и шпански, а сад учим и турски. Отац ми је, одавно, кад се уверио да то могу, препустио све бриге о финансијама. Имам и свог банкара. Наравно, отац је ту и даље, као супервизор... Културу становања одржавам на нивоу куће, дворишта, соба са великим осунчаним прозорима...

Где Вам је било најлепше?

Фудбалски, у сваком случају, у Холандији, у ПСВ-у. Ни Челзи нема тако организован живот клуба као Холанђани. А животно највише ми се допао боравак у Шпанији, у Мадриду. То је град у коме бих, да немам Београд, могао да спустим сидро.

Кога никад нећете заборавити?

Холанђанин Гус Хидинк, у моје време тренер ПСВ-а, а сад селектор Русије, ми је као други отац. Он је од мене, играчки, направио оно што сад јесам. Гус је једини тренер који је из мене, причом и делом, извукао максимум... Португалца Жозеа Муриња сам у Челзију доживео као човека који ништа не импровизује. Свему зна и почетак и крај. Дрчан је и безобзиран... Власника Челзија Романа Абрамовича сам упознао на његовој јахти. Трему коју сам имао разбио је после две, три реченице... Потпуно је опуштен и спонтан. Уопште не оставља утисак човека који може да купи "пола света"...

Како Вас супруга прати на овом путу?

Емилија је сто посто уз мене. Ми смо заједно једанаест година, од времена кад сам играо за Раднички из Пирота. То је тинејџерска љубав. Она ми у кући обезбеђује мир и нуди ослонац за сва догађања. Имамо троје деце: Лазара (5,5), Александру (3,5) и Јакова (1,5). Све слободно време проводим у кући. Лети одлазимо у Херцег Нови, на Крит или на Сардинију. Зими смо на Златибору или на Копаонику.

Колико сте посвећени вери?

Рођен сам у породици где ме родитељи нису васпитавали у том смислу из комунистичких разлога. Али, имао сам срећу што сам срео Герасима, јеромонаха манастира Ђурђеви ступови из Рашке, а после сам срео још пар људи који су ме упутили на пут вере. И данас је вера саставни део мог живота. Помажем обнову Ступова...

Тетоваже су у супротности са ставом вере?

Јесте, али то је моја страст и то је било јаче од мене. Али све моје тетоваже су засноване на православним писмима. На десној руци имам мисао Тарса Тадеја: "Само ми Бог може судити". Имам ту још слику Јована Крститеља, па анђела чувара...

Како сте доживели најаву отмице у Холандији?

То је, пре четири године, било ужасно. Полиција је сазнала да ми се припрема отмица због уцене. У питању је, наводно, била српско–албанска мафија. Корист од ове несреће је што сам тада осетио да су, сем људи из клуба и навијача, и сви остали Холанђани били уз мене. То је нешто што никад не могу да заборавим.

Зашто никад нисте играли за селекцију Србије?

За Југославију, па и за Србију и Црну Гору одиграо сам 49 утакмица и постигао 17 голова. После тога, после Шампионата света у Немачкој (2006), никад нисам позван у репрезентацију Србије у току ових квалификација за учешће на Шампионату Европе у Аустрији и Швајцарској (јуни 2008). Кад ми то нико није објаснио позвао сам селектора Клементеа, а он ми је рекао да је формирао тим за који мисли да је прави и да ће ме позвати ако му будем потребан. То је било пре почетка квалификација. И ништа се није догодило у том смислу. Значи да ме он не воли као играча. И ја ту немам шта да додам. А нећу никоме да постављам два пута исто питање.

Да ли, тај позив, једног дана, ипак, очекујете?

Желим да верујем да ће се то догодити. Игру за репрезентацију доживљавам не само као част већ и као беспоштедну борбу за домовину. Увек сам спреман да, на позив селектора, и са краја света, дођем у Србију и пешице – бос!