Желе да васпитавају децу у Србији

Сара има шест година и већ иде у холандску школу. Њен отац Саша Радовановић осећа да је ово преломни тренутак за четворочлану породицу. Или ће се вратити у Србију или ће заувек остати у Ротердаму. С братом близанцем Игором, који живи у Ајндховену, обилазио је ових дана факултете београдског и нишког универзитета. Браћа желе да се врате, да раде у Србији, с обзиром на квалификације, можда и да предају на неком од факултета.

Обојица су ожењени, Саша има двоје деце, Сару и Давида, а Игор деветомесечну кћеркицу Леу.

– Ако останемо тамо, клинци ће се потпуно навићи на Холандију, њима Србија више неће значити ништа. А ја желим да своју децу васпитавам у Србији, јер је то земља у којој сам поникао – каже Саша.

Радовановић је магистрирао у Нишу на Електротехничком факултету, докторирао је у Холандији и ради за једну америчку компанију на пројектовању и производњи чипова.

Игор је доцент на Техничком универзитету у Ајндховену, изабран је за најбољег предавача на Факултету за математику и информатику. Укључен је у европски пројекат нове генерације смс и ммс порука који ће ући у примену наредне године и на којем ради девет великих компанија.

– Ја сам у менаџменту тог пројекта, радим на софтверу који би требало да приближи систем порука људима који нису вешти са мобилним телефонима. Довољно је само да гласовно изговоре поруку а систем ће је послати тамо где треба – каже Игор.

Друже се с нашим људима, њихови пријатељи су и сами доктори наука из области електронике, машинства и грађевине.

– Приметио сам – прича Саша – да су људи који су отишли почетком деведесетих година већ купили куће, деца су им порасла, имају доста радног стажа, они више и нису заинтересовани да се врате. Ми који смо отишли крајем деведесетих још желимо да дођемо овде, Србија хоће у Европску унију, потребни су јој људи као што смо ми.

Саша и Игор су рођени на Косову, у Пећи, имали су осам година су се преселили у Лесковац, а најтеже им је било 2000. године када је прво Игор отишао у Холандију, а Саша још два месеца остао у Србији.

– Заједно смо расли, исте школе завршили, чак и кад смо планирали одлазак у иностранство није долазило у обзир да се раздвајамо у две државе. И одлазак у Холандију био је као на филму, јер је Саша у последњем тренутку примљен на последипломске студије у Холандији, већ смо купили карте за Велику Британију, а онда је у последњем тренутку стигла понуда из Твентеа и за Сашу – каже Игор.

Од браће сазнајемо да се у Холандији, као и уопште на Западу, форсира индивидуализам, па се близанци обавезно шаљу у различите групе у обданиште, чак и различите школе.

– Али ми желимо да очувамо тај дух породице пошто смо из Србије. Цео живот радимо заједно, ми смо пример како треба да изгледа комуникација и међу осталим Србима. Тимски рад, то заједништво јесте оно што нама у Србији највише фали – истиче Игор.

Браћа Игор и Саша су и чланови Српског академског клуба, који је основан у јулу, уз подршку српске амбасаде у Хагу, а већ има око 70 чланова, од којих је 35 доктора наука. Прва скупштина је одржана у резиденцији амбасадора Радослава Стојановића. Ово је и први покушај институционалног повезивања академске дијаспоре, а циљ Клуба је да сарађује и са другим академским клубовима у свету, и наравно, са Србијом.

Радовановићи би желели да дођу у Србију и да сарађују на пројектима с високообразованим Србима који живе у различитим деловима света.

– Није довољно направити списак оних који живе у иностранству, него би требало утврдити и шта би они могли да раде овде, или и ако не желе да се врате, на којим пројектима би могли да сарађују. Таквих иницијатива из Србије још нема довољно – истиче Игор Радовановић.

На крају ове посете Београду Радовановићи схватају да су још на почетку, али кажу да се враћају у Холандију задовољни.

Учинили су први корак...