Žele da vaspitavaju decu u Srbiji

Sara ima šest godina i već ide u holandsku školu. Njen otac Saša Radovanović oseća da je ovo prelomni trenutak za četvoročlanu porodicu. Ili će se vratiti u Srbiju ili će zauvek ostati u Roterdamu. S bratom blizancem Igorom, koji živi u Ajndhovenu, obilazio je ovih dana fakultete beogradskog i niškog univerziteta. Braća žele da se vrate, da rade u Srbiji, s obzirom na kvalifikacije, možda i da predaju na nekom od fakulteta.

Obojica su oženjeni, Saša ima dvoje dece, Saru i Davida, a Igor devetomesečnu kćerkicu Leu.

– Ako ostanemo tamo, klinci će se potpuno navići na Holandiju, njima Srbija više neće značiti ništa. A ja želim da svoju decu vaspitavam u Srbiji, jer je to zemlja u kojoj sam ponikao – kaže Saša.

Radovanović je magistrirao u Nišu na Elektrotehničkom fakultetu, doktorirao je u Holandiji i radi za jednu američku kompaniju na projektovanju i proizvodnji čipova.

Igor je docent na Tehničkom univerzitetu u Ajndhovenu, izabran je za najboljeg predavača na Fakultetu za matematiku i informatiku. Uključen je u evropski projekat nove generacije sms i mms poruka koji će ući u primenu naredne godine i na kojem radi devet velikih kompanija.

– Ja sam u menadžmentu tog projekta, radim na softveru koji bi trebalo da približi sistem poruka ljudima koji nisu vešti sa mobilnim telefonima. Dovoljno je samo da glasovno izgovore poruku a sistem će je poslati tamo gde treba – kaže Igor.

Druže se s našim ljudima, njihovi prijatelji su i sami doktori nauka iz oblasti elektronike, mašinstva i građevine.

– Primetio sam – priča Saša – da su ljudi koji su otišli početkom devedesetih godina već kupili kuće, deca su im porasla, imaju dosta radnog staža, oni više i nisu zainteresovani da se vrate. Mi koji smo otišli krajem devedesetih još želimo da dođemo ovde, Srbija hoće u Evropsku uniju, potrebni su joj ljudi kao što smo mi.

Saša i Igor su rođeni na Kosovu, u Peći, imali su osam godina su se preselili u Leskovac, a najteže im je bilo 2000. godine kada je prvo Igor otišao u Holandiju, a Saša još dva meseca ostao u Srbiji.

– Zajedno smo rasli, iste škole završili, čak i kad smo planirali odlazak u inostranstvo nije dolazilo u obzir da se razdvajamo u dve države. I odlazak u Holandiju bio je kao na filmu, jer je Saša u poslednjem trenutku primljen na poslediplomske studije u Holandiji, već smo kupili karte za Veliku Britaniju, a onda je u poslednjem trenutku stigla ponuda iz Tventea i za Sašu – kaže Igor.

Od braće saznajemo da se u Holandiji, kao i uopšte na Zapadu, forsira individualizam, pa se blizanci obavezno šalju u različite grupe u obdanište, čak i različite škole.

– Ali mi želimo da očuvamo taj duh porodice pošto smo iz Srbije. Ceo život radimo zajedno, mi smo primer kako treba da izgleda komunikacija i među ostalim Srbima. Timski rad, to zajedništvo jeste ono što nama u Srbiji najviše fali – ističe Igor.

Braća Igor i Saša su i članovi Srpskog akademskog kluba, koji je osnovan u julu, uz podršku srpske ambasade u Hagu, a već ima oko 70 članova, od kojih je 35 doktora nauka. Prva skupština je održana u rezidenciji ambasadora Radoslava Stojanovića. Ovo je i prvi pokušaj institucionalnog povezivanja akademske dijaspore, a cilj Kluba je da sarađuje i sa drugim akademskim klubovima u svetu, i naravno, sa Srbijom.

Radovanovići bi želeli da dođu u Srbiju i da sarađuju na projektima s visokoobrazovanim Srbima koji žive u različitim delovima sveta.

– Nije dovoljno napraviti spisak onih koji žive u inostranstvu, nego bi trebalo utvrditi i šta bi oni mogli da rade ovde, ili i ako ne žele da se vrate, na kojim projektima bi mogli da sarađuju. Takvih inicijativa iz Srbije još nema dovoljno – ističe Igor Radovanović.

Na kraju ove posete Beogradu Radovanovići shvataju da su još na početku, ali kažu da se vraćaju u Holandiju zadovoljni.

Učinili su prvi korak...