Папа којег су и Срби волели

Вест „папа се вратио своме Оцу” пуштена је у етер на ускршњи понедељак 2025. Реч је о папи Франциску, којег су Хрвати назвали Фрањо, а Срби преузели од браће Хрвата. Дан пре, на Ускрс, који се ове године поклопио и код католика и код православаца, папа се појавио у инвалидским колицима на балкону Базилике Светог Петра у Риму и хиљадама окупљених верника зажелео „сретан Ускрс”, најважнији благдан у хришћанском календару.

Након ускршње мисе у Ватикану и благослова „Урби ет орби”, хрватски премијер Андреј Пленковић накратко се састао са Светим оцем, којем је честитао Ускрс и зажелео добро здравље. Иако је Хрватска једна од најкатоличкијих земаља света, папа Фрања, генерално гледано, није био, као његови претходници Јован Павао Други и Бенедикт Шеснаести, много омиљен у тој земљи. Разлог томе треба тражити у односу папе Фрање према питању канонизације омиљеног хрватског кардинала Алојзија Степинца (1898–1960), којег је беатификовао папа Јован Павао Други 1998.

Подсећања ради, Алојзије Степинац је био загребачки надбискуп за време Другог светског рата. Након што је по завршетку рата одбио одвајање Католичке цркве у Хрватској од Ватикана, 1946. је од комунистичког суда, „због сарадње са италијанским и немачким окупатором, те усташким режимом у НДХ, за насилно католичење православаца, за помагање усташком режиму, али и непријатељску пропаганду након краја рата” осуђен на 16 година затвора и присилног рада, те петогодишњи губитак политичких и грађанских права. На издржавању казне у затвору Лепоглава провео је око пет година, када је под међународним притиском интерниран у родни Крашић, где је и умро. Године 1952. папа Пије Дванаести именовао га је за кардинала, а 1998. папа Јован Павле Други га је беатификовао (прогласио блаженим). Године 2016. Жупанијски суд у Загребу поништио му је пресуду из 1946, уз образложење да му југословенски комунистички режим није омогућио правично суђење.

Према правилима католичке цркве, сви беатификовани морају једног дана бити и канонизовани. Хрвати су очекивали да ће Степинац бити канонизован најкасније за двадесетогодишњицу беатификације.

А зашто папа Фрања није канонизовао Степинца, према преовладавајућем мишљењу Хрвата, криви су Срби, односно Српска православна црква (СПЦ), док је на њеном челу био блаженопочивши патријарх Иринеј (2010–2020), који је папи Фрањи послао два писма (прво од 30. априла 2014, друго од 10. јула 2015), у којима га моли да питање канонизације кардинала Степинца скине с дневног реда и препусти „непогрешивом Суду Божјем”.

У једном од тих писама патријарх пише папи да кардинал Степинац „није протестовао него је ћутао и када се знало да је нацистички усташки режим на најужаснији начин послао у смрт три православна епископа, више стотина православних свештеника и монаха и више стотина хиљада православних верника, његових суграђана. (…) Није протестовао него је ћутао и пред чињеницом да су у ’његовој’ држави хладнокрвно, плански и системски убијана и деца ’непоћудних’ грађана те државе – Срба, Жидова, Цигана.”

Патријарх приговара кардиналу Степинцу и што је пуч, којим се 27. марта 1941. Југославија отргла из Тројног пакта, прогласио издајом за коју је оптужио Православну цркву, а православље за „највеће проклетство Европе” и управо те речи забележио у свом дневнику. Једино таквим његовим односом према Српској православној цркви, пише патријарх папи, могуће је објаснити и његов однос према присилном превођењу Срба у тзв. НДХ у римокатоличку веру и цркву, на који начин је покатоличено око 240.000, 250.000 људи.

И папа Фрања је услишио молбу српског патријарха тако што је 2017. основао Мешовиту комисију, састављену од представника Хрватске бискупске конференције (ХБК) и СПЦ, са задатком да утврди лик и дело Алојзија Степинца пре, за време и после Другог светског рата, све под мотом да „црква треба да мири, а не да свађа”. Након шест одржаних сесија, комисија је завршила рад уз констатацију „да ставови две стране о тој теми остају супротстављени”, остављајући могућност да комисија, можда у неком другом формату, настави рад, што се до краја понтификата папе Фрање није десило.

За време свог понтификата папа Фрања, за разлику од његових поменутих претходника, није ни посетио Хрватску. Заправо, за све време његовог понтификата (2012–2025) више се причало о његовој посети православној Србији него католичкој Хрватској.

Патријарх Иринеј, у интервјуу немачком дневнику „Франкфуртер алемајне цајтунг” од 27. септембра 2013. изјаснио се за приближавање Православне и Католичке цркве, као и за долазак поглавара римокатоличке цркве у Србију, истовремено оценивши да време за долазак папе још није „зрело”, појаснивши да је више од 200.000 Срба морало да „своје куће и цркве” остави у Хрватској и сада живе у лошим условима у Србији и да међу њима има „веома много оних који не би радо да виде, када би папа дошао”. (На основу мојих истраживања, претње папи су долазиле из црквених кругова из реда архијереја).

У интервјуу за руски „Спутњик” за православни Божић 2016. патријарх Иринеј је изјавио да се не противи томе да поглавар Католичке цркве Фрања посети Србију, додавши да су злочини над Србима у Хрватској један од разлога због којих се посета папе Србији „помиче у касније време”.

У интервјуу за телевизију „Храм” од 4. јануара 2018. патријарх Иринеј је поновио да још није време да поглавар Римокатоличке цркве папа Фрања посети Србију, навевши: „Баш због тих односа историјских, који су још увек свежи, блиски, сматрамо да томе још није прилика. Није време. Не бисмо желели да се ма шта деси што би још више оптеретило наше односе поводом те посете”. И у интервјуу за „Блиц” од 2. јула 2018. патријарх Иринеј је казао да и даље остаје при свом ранијем ставу да није време за долазак папе Фрање у Србију.

Као разлози за недолазак папе у Србију, увек се чуо став СПЦ да би папа прво требало да се поклони жртвама Јасеновца, па тек онда да дође у Београд, уз оцену саговорника тог листа да се атмосфера мења због тога што Ватикан није признао Косово и зато што није прогласио за свеца Алојзија Степинца.

Хрватима су засметали и изрази саучешћа које је папа Фрања у писму од 21. новембра 2020, поводом смрти патријарха Иринеја, упутио митрополиту дабробосанском Хризостому, Синоду СПЦ и целој СПЦ, у којем наводи: „Убеђен сам да су се братски односи између Католичке цркве и СПЦ развили и ојачали уз вођство патријарха Иринеја, да ће наставити да напредују и доносе плодове у годинама пред нама... Уз захвалност Богу подсећам на дугогодишње верно служење покојног патријарха Господу и цркви и његов светли пример хришћанског сведочења радости јеванђеља.”

Томе треба додати и изјаве државног секретара Свете столице, кардинала Пјетра Паролинија, једног од најозбиљнијих кандидата за Фрањиног наследника, по питању Степинчеве канонизације датим приликом посета Хрватској: „Божје време је савршено, стога причекајмо божје време” (октобар 2017); „Канонизација кардинала Алојзија Степинца мора да буде тренутак заједништва за целокупну цркву, и католике и православне, а како на православној страни и даље постоји отпор, до даљег, Степинац неће бити проглашен светим” (септембар 2020).

Колико Хрвати нису волели папу Фрању говори и насловница недељника „Хрватски тједник”, гласила „правоверних” хрватских националиста: „Збогом Папи: Није вриједан ни једне хрватске сузе јер је више волио злочиначку Српску православну цркву него хрватске католике и Степинца!” Овај број хрватског недељника објављен је два дана пре папине сахране, којој је присуствовало око 400.000 верника и око 170 делегација из целог света. Србију је представљао премијер Ђуро Мацут, а Хрватску председник Милановић и премијер Пленковић.

Ипак, један Хрват има и те како ваљан разлог да (за)воли сад већ пок. папу Фрању. То је актуелни хрватски премијер Андреј Пленковић, који је имао „срећу” да буде последњи политичар који је разговарао са папом Фрањом пре његове смрти. Не знам ко ће бити Фрањин наследник и не знам када ће Степинац бити канонизован, али сам скоро убеђен да ће историја Андреја Пленковића више памтити по последњем сусрету са папом Фрањом, него по трећем узастопном мандату на челу хрватске владе.

*Документационо-информативни центар „Веритас”