Џез на квадрат

Трагајући за вечним законима васионе, питагорејци су још пре више од две и по хиљаде година пронашли везу између геометрије, астрономије, аритметике и – музике. Наш саговорник, магистар математике, асистент на Учитељском факултету и професор Mатематичке гимназије у Београду не трага за решавањем било какве математичко-музичке „квадратуре круга“, већ у музици ужива, јер је свој живот вишеструко испреплетао са њом.

Растао је уз музику, волели су је и његови родитељи и имали читаву колекцију „синглица“. Његов отац, лекар анестезиолог, обавезно му је скретао пажњу на неки добар свинг на телевизији. Свој први блуз албум Воја је купио на тадашњој берзи плоча код београдског

биоскопа „Дрина“, после концерта који је Ерик Клептон 1979. одржао у Београду. Најаву за концерт Пеца Поповић је написао тако да је Воја, уместо да гледа утакмицу Шпанија – Југославија, отишао да слуша Клептона. Није се разочарао. И данас памти не само очаравајућу свирку, већ и атмосферу: први пут је доживео да у публици види 7.000 лелујавих пламичака упаљених шибица! Тада га је „добила“ музика која је обележила његов живот.

У џез се заљубио када је на Београдском џез фестивалу 1980. чуо групу „Ведер Рипорт“. До 1983. имао је 400 плоча џеза и блуза а сада поседује колекцију од бар 3.000 оних великих, црних, старинских плоча и више од 4.000 ЦД-а којима је он сустанар у властитом стану.

Музички новинар

За разлику од већине „џезера“ и „класичара“ склонији је музичкој „демократији“. Некадашњи активни члан неколико рок и блуз група у којима је певао и свирао клавијатуре, не либи се да призна како у аутентичном звуку трубача с југа Србије ужива колико и у музици Рахмањинова.

(/slika2)Каријеру музичког новинара започео је сасвим случајно, слушајући по обичају радио. Када је Раша Петровић, бард џез новинарства, позвао оне који имају шта да кажу да буду гости у његовој емисији, Воја је брже-боље отишао с плочама под мишком. Како је имао шта да каже и шта од музике да покаже, стекао је своје прво занимање, које тада уопште није било лако освојити.

Потом је почео да остварује оно о чему некад није смео ни да сања – да на џез фестивалима широм света интервјуише музичке звезде попут Дајане Крол, Ајсака Хејса, Чикa Корије, Мајкла Брекера, Чарлса Лојда, Дајане Ривс, Герија Бартона, Бреда Мелдоуа, Пета Метинија, Ахмада Џамала...

– Све су то изузетно занимљиви, али и топли, потпуно обични људи са којима се опуштено и пријатно може ћаскати о свему. Са некима сам се истински спријатељио. Међу њима је и Марија Шнајдер, водећа џез композиторка данашњице, са којом сам се упознао годину дана пред бомбардовање наше земље – присећа се Војислав Пантић. – После тог разговора стигао ми је од ње најпре мејл у којем ме обавештава да се плаши да би такав напад могао да се догоди, а када се догодио, све време је показивала бригу не само за мене, већ и за моје пријатеље и родитеље које није познавала, за земљу коју је једва познавала... Био је то прави пријатељски гест.

На питање како би описао оне који слушају и воле џез, одговор је математички прецизан:

– То су људи заљубљени у живот и друге. Позитивни, радознали, који дају предност суштини над формом, радују се лепом, отворени су. Џез „вуче“ човека да помера сопствене границе, стално учи и мења се, баш као што се мења и џез.

Првак на скијама

Како се и сам Воја мења, осим љубави према музици, открио је и да је прави обожавалац нискобуџетних филмова из егзотичних земаља као што су Иран, Грузија, Турска... Ни сликарство му није страно, воли ренесансне мајсторе, Рембранта, Клеа и Климта. Цени и добру фотографију, па не пропушта прилику да овековечи тренутке са путовања по земљама какве су Португал, Естонија...

Одмара се радећи математику и слушајући музику. Каже да мало и скија. И за то „мало“ стигао је да буде првак на смучкама, додуше у такмичењу новинара, па је власник неколико сребрних и златних медаља освојених на снегу.

Не само да је брзих, младалачких покрета, него очито тако и живи. Како би иначе за своје 43 године стигао да буде још и музички критичар, аутор „Линије за џез и блуз“ на радио-програму Београд 202 и ТВ серије „Џез фаце“ на РТС-у, као и да пише за Политику, НИН, Нови Репортер, Време...

У промотерски посао је ушао када је 1985. године окупио београдске музичаре на Блуз самиту у Таш клубу 202. Већ четири године је уметнички директор обновљеног Београдског џез фестивала. Ужива у могућности да у оквиру ове велике градске манифестације нашој публици представи највеће мајсторе светског џеза, али и да свету представи Београд. „Вече џез клавира“ одржано ове године директно је преношено у чак 38 земаља света путем француског кабловског канала Мецо, као први концерт у историји фестивала који је уживо преношен у иностранству. Сматра да имамо све услове да на туристичкој мапи Европе будемо означени и као град џеза.

Тајна његове формуле успеха није у математици већ, како каже, у томе што покушава добро да планира и не држи се Декартове препоруке да „ваља спавати дуго, а после буђења у кревету још мало размишљати“. Он живи и размишља уз музику.

Вагнер је лепо приметио да „музика у трену одвлачи пажњу ума од сваког разматрања нашег односа према стварима изван нас“. У овом тренутку – има ли ичег лековитијег?