Да нам живи, живи рад !

У Србији су после Другог светског рата домови културе грађени скоро у сваком селу, а о градовима да и не говоримо, али један се и данас издваја од осталих – онај у бачком граду Апатину, који је у целини заштићен и има третман врхунског значаја. Градили су га, све до 1949. године, Личани – колонисти, Мађари и оно Немаца што је преостало, и то од цигле широког формата с околних салаша. Затим је ангажован чувени предратни црквени сликар мађарског порекла Рудолф Удвари, који је оставио трага и у Бечу и Пешти, да га ослика изнутра. И дан-данас када уђете у позоришну и биоскопску салу и погледате у таваницу, са ње ће вас поздрављају „хероји послератне обнове и изградње”, чини се, још здравији и крепкији него у време прве петолетке.

На најважнијој сцени представљен је грб нове државе са пет бакљи изнад широке реке – Дунава. На брду изнад леве обале је тврђава, могуће Петроварадинска, а десно је град са димњацима фабрика. Симболи стварања и одбране нове државе.

Стручна тумачења слика

Али оно што би лаику измакло – провереним стручњацима није. Уз помоћ Дејана Радовановића, историчара уметности, добили смо још смисленије и дубље тумачење ове сцене која има и доста скривених порука.

(/slika2)– Пре свега, штимунг је јутарњи: излазак сунца које је представљено грбом. Светлост долази са Истока, а на Западу је мочвара, у најнижој тачки, која је у тами. Сетимо се шта је у време настанка сцена значио Исток, а шта Запад – каже Радовановић, који је пре две године написао рад о апатинском Дому културе за симпозијум о соцреализму у Музеју примењених уметности у Београду

Таваница има укупно пет соцреалистичких приказа: осим симбола нове државе осликане су следеће теме: „Ратарство”, „Обнова и изградња”, „Братство и јединство” и „Уметност у новој држави”, која је и најинтересантнија – са школом сликања и вајања у левом углу и подијумом са клавиром и музичаркама у десном. Као да се хтело рећи: „Поезију ће сви писати”.

Шесту сцену Удвари због болести није успео да заврши, али и ово је довољно да Апатинци могу рећи да сличног дома културе нема у целој бившој Југославији.

Заслуга за то највише припада Радмили Савчић, која је деведесетих година 20. века, када је зграда реконструисана, руководила овом установом. Пошто је планирано да се дрвена таваница замени бетонском, она је успела, уз подршку Покрајинског завода за заштиту споменика културе, да спречи да овај јединствени „соцреалистички тотал дизајн” буде колатерална штета.

Спашавање и реконструкција

Дом културе у целини је заштићен и добио је третман као својевремено Пивски манастир. Стручњаци Покрајинског завода пажљиво су скинули таваницу, одвојивши даске са греда, затим скинули даске и трску са малтера и обрадили и учврстили полеђину и основу слика. Касније су обрадили, поравнали и очистили сликано лице сцена и завршили радове ретушом и заштитним лаком. Посао је био изузетно осетљив и захтеван јер је технологија сликања минералним бојама на сувом малтеру склона отпадању и круњењу, а влага, временске прилике и скидање са подлоге су веома угрозили слике.

(/slika3)Захваљујући труду готово целе сликарске екипе Покрајинског завода, у којој су били Богдан Ковачевић, Синиша Зековић, Мирослав Нонин, Марио Вукнић и Зоран Баришић, у две етапе рада ове сцене су обновљене и заштићене. После изградње нове таванице и реконструкције декорације, коју је извео сликар Иван Паришкич, спољни сарадник завода, враћене су на своја места и наставиле да сведоче о времену у коме су настале.

– Велика је штета што шеста слика није никад насликана, то би вероватно била „Наука и образовање”. Свесни Удваријевих способности као сликара идеолошких догматских садржаја, морамо зажалити што немамо још један детаљ у разумевању тадашњег схватања света – каже Радовановић, али додаје да је Служба заштите овога пута успела да спасе и очува ову изузетно значајну целину иако је постојала опасност да у општем „прању биографија“ останемо без података о важном времену и духовној атмосфери педесетих година.

----------------------------------------------------

Биоскоп и фолклор

Истом типу архитектуре, карактеристичном за послератно време, припадају некадашњи Раднички универзитет Нови Београд, сада Политехничка академија, некадашњи Дом културе у Кули, Србобрану, Станишићу. Апатински Дом културе се састоји од централног дела са улазом под аркадама, који је спајао део са вишенаменском салом за важне скупове и део са библиотеком и просторијама поште, задруге, и седиштем некадашњег Народног фронта.

Данас се, по речима Јована Поповића, организатора културних дешавања у овој установи, ту годишње прикаже 90 филмова, одржи десетак позоришних представа и концерата аматера и фолклорних група, као и програма за децу школског и предшколског узраста.