Да ли би Маркс данас препознао левицу

Студентски протести отворили су још једно болно политичко питање – да ли заиста постоји левица у Србији? По именима партија грађани би на први поглед могли да буду презадовољни зато што имамо велики број социјалдемократских, социјалистичких и радничких партија. Тако је бар на папиру. Чак и оне које нису из тог политичког корпуса у својим програмима у први план стављају радничка права и социјалну правду. Ипак, када се после избора преброје гласови, странке и покрети који се зову левичарским, готов увек, забораве на своју изборну базу, а радничке муке остају само – радничке.

Прича о њиховим правима од повратка вишестраначја у Србији никада није била на пиједесталу. Прилике на Балкану наметале су националне теме, наш народ је дуго угрожен у региону и јужној српској покрајини, па је борба за права Срба и одбрана од напада на Српску православну цркву који долазе из неких суседних држава, или Приштине, увек актуелизовала ова питања. Чак ни вишемесечни протести академаца нису променили стајалиште највећих политичких партија. Чињеница је ипак да је минимална зарада у Србији утростручена у последњих 12 година, што је резултат залагања Александра Вучића и Синише Малог.

Последњих десетак година приметна је громогласна тишина када је реч о опозицији која би, по природи, требало да коментарише радна и социјална права обичног човека. Већи део опозиције је толико незаинтересован за тему из области рада и социјалне заштите и стиче се утисак да је њихов главни и ваљда једини проблем – то што није она на власти.

У Америци се за права радника први отворено, бар јавно, донекле заложио Берни Сандерс, али није добио подршку своје Демократске странке да би био њен кандидат на изборима за председника Америке. На Старом континенту се појавило више озбиљних партија од Сиризе у Грчкој, Подемоса у Шпанији, Левице у Немачкој, Левог фронта у Француској, Левог блока у Португалу или Леве алијансе у Финској. И док је у Европи, да ли бар декларативно или покушајима на делу, неко истакао ту политику, код нас се на левичарске идеје позивају појединци који су попут Бориса Тадића и Драгана Ђиласа били део власти када је у сумњивим приватизацијама без посла остало пола милиона људи. Зато данас као лош виц делује када било ко од њих двојице или њихових најближих сарадника за себе тврди да су левичари иако са позиције власти за исте те раднике нису урадили готово ништа, осим што су их оставили на улици.

У сфери неких левичарских вредности, међу онима који се јавно тврдо залажу за антифашизам, феминизам и борбу за боље услове пољопривредника налазе се Лига социјалдемократа Војводине и Зелено-леви фронт који има посланике у Скупштини Србије, али не са неким опипљивим резултатом за раднике. Са мандатима које су добили на листи Странке слободе и правде Жељко Веселиновић и Ђорђо Ђорђић напустили су овај посланички клуб и покренули акцију прикупљања потписа за формирање радничке партије. Као темељ користе инфраструктуру Удружених синдиката Србије „Слога” и тврде да ће се једини озбиљно бавити правима радника. Врло брзо су из Србија центра Лесковац изнели тврдње да потписе новој странци прикупљају чланови СНС-а. Тим поводом је народни посланик и председник посланичке групе Покрет радника „Слога струка” Жељко Веселиновић поручио да је реч о јефтиним и злонамерним политичким спиновима који имају за циљ да унесу раздор у опозиционе редове. На последњој седници Скупштини Србије када се бирала нова влада, Веселиновић је у свом говору више пута потенцирао права радника, али остаје питање да ли ће се све на томе и завршити.

Ни у власти није ништа боља ситуација, где Социјалистичку партију Србије верно бирачко тело подржава сећајући се како је некад било сигурно када је владала Комунистичка партија, док је снага Покрета социјалиста еквивалентна постеру Че Геваре који се не тако давно налазио на зиду страначких просторија. Социјалдемократска партија Србије Расима Љајића чини се више је усмерена ка обнови Фудбалског клуба „Партизан”.

Професор Факултета политичких наука Зоран Стојиљковић каже да се код нас партије начелно залажу за радничка права, али да је то искључиво део страначког програма. За „Политику” истиче да су у овој дубокој и, како наводи, институционалној кризи и социјалној поларизацији радничка права изашла из фокуса јавности. Каже да је то питање политичких подела и обликовања нечега што би било левица у Србији. „Ради се о претходним питањима политичке демократизације и институционализације функционалне државе и подела власти и увођења елемената партиципативне демократије. То једним делом јесте тематика левице, али она објективно нема ексклузиву на ту проблематику. Чини се да ће сада, у таквом простору прелаза из стања поларизације у стање дијалога у овој или оној форми, јер очито да нема ништа од прелазне владе, бити простора и могу да се одвоје нека питања левице. То би довело до рестартовања демократије у Србији и питања спајања демократије и социјалне правичности”, каже Стојиљковић.

Сматра да „истраживања показују да је корупција енормна и да је то највише горуће питање у друштву, сигурна агенда у којој левица има шта рећи”. Додаје да је питање мира и дијалога нешто што иде у прилог левим идејама, док је рат у бити против њих. Наглашава да Србија има довољно образовног потенцијала да не буде земља мотача каблова. Стојиљковић сматра да нема политичке партије или лидера који ће отворено рећи да заговара позицију либералне економије по којој је свако ковач своје среће, треба да подноси судбину коју има и да не треба држава да обезбеди пристојан стандард и плате. Наводи да постоје неколико социјалних и политичких линија који улазе у различите комбинације и коалиције са различитим значењима. Та основна подела на левицу и десницу, у спољнополитичким дешавањима се ставља по страну и у центар се стављају идентитетска питања, каже Стојиљковић и додаје да је друга подела на суверенисте и глобалисте од којих су и једни и други у Европи сагласни око кључних питања, али се она не односе на радничка права.

„То је разлог зашто на изборима од 2008. социјалноекономска раван никако да постане доминантна и ту врсту јаза која је важна за бираче и оно шта је битно за политичке партије и политичку елиту. Што је ствар универзалније прихваћена и доминантна код грађана, то се мање политички експлоатише и мање је основ разлике између странака. Сви се залажу за солидарност, искорењивању сиромаштва, уважење идеје социјалног партнерства и дијалога и то је готово постало опште место. То нико не доводи у питање и разлика се прави колико од општег плана социјалне агенде ослања на вредности блиске запосленима у синдикатима”, каже Стојиљковић. Додаје да политичари шапућу на ухо људима оно што они желе да чују, јер већина радника су, како каже, сиромашни и забринути за своју егзистенцију. Неки као суверенисти то померају ка идеји националног суверенизма и већих инвестиција и давање новца домаћих предузетницима, док глобалисти имају друге циљеве.

„Свака власт даје одређена давања грађанима и покушава да одржава једну врсту стандарда, али никоме не пада на памет да покаже на примеру као што је прогресивно опорезивање по коме они који су богатији имају и већи социјални трошак. Када прочитате социјалне програме у политичким партијама може да се стекне погрешан утисак да је у Србији социјални дијалог и партнерство синдиката и запослених у некој врсти сарадње, али у реалности мало од тога има. „Проблем је што је наш социјални и економски програм на којима се земља развијала последњих седам-осам година исцрпљен, а неки кључни пројекти власти попут ’Експа 2027’ и ископавање литијума немају подршку већине јавности”, истиче Зоран Стојиљковић.

Оно што бирачи у анкетама кажу – а то је да су им најважнија питања запослење, економија и смањење сиромаштва, у суштини се не покаже као пресудан фактор, јер се најлакше мотивишу на питања Косова, Републике Српске, Русије, Доналда Трампа и ЕУ. А и левица се на глобалном плану одавно померила ка центру. Симболи тога су Тони Блер и Герхард Шредер. Прихватили су тржиште као неспорно и тешко је вратити се уназад. Мада и даље постоје неки лидери попут Бернија Сандерса у Америци, Џеремија Корбина у Британији, Јаниса Варуфакиса и Алексиса Ципраса у Грчкој, који тврде да желе да врате своје странке левог центра ка левици.

Различити теоретичари социјализма у Србији доказују да наше левичарске партије и покрети своје програме темеље на совјетским солхозима и задругарским идејама Светозара Марковића, где се прескакао демократски пут који су истицале партије на Западу. Зато данас делују гротескно они који се на друштвеним мрежама изјашњавају да су за Маркса и да се боре против неолиберализма, а њихови највећи критичари су социјалисти и социјалдемократе. Те партије заборављају политичаре и визионаре које смо имали попут Димитрија Туцовића, Иве Лоле Рибара и Коче Поповића.

Десница и левица, као два супротна одређења формирана, пре свега, односом према капиталу и односом према променама, реформама или револуцији, изгубили су своје изворно значење. А делимично и сам смисао. Основаност поделе на десничаре и левичаре свела се на осуду „ултрадесничара” и „клерофашиста”, или осуду оних који, из перспективе њихових противника, одричу било какав национални интерес. По неком неписаном правилу и поједностављеном схватању, свако ко је десно он је против независности Косова, а лево свако ко мисли да је Србији место у Европској унији? И какве везе та подела може имати са светском левицом која се противи глобалистичким интеграцијама и десницом која пропагира наднационална повезивања и интересе?

Чини се да је у Србији данас левица утихнула и да практично и не постоји, сматра политички аналитичар Бранко Радун. За наш лист каже да је готово немогуће пронаћи некога ко би се доследно залагао за промене које су од суштинског значаја за положај радника, али да, ипак, очекује да се талас студентских протеста на неки начин прелије на политичке партије. Ипак, упозорава да је левица, не само у Србији, престала да се бави радничким правима и да је престала да буде левица у класичном смислу.

„Нисам сигуран да ће студентски протест донети неки нови левичарски импулс за наше партије. Чини се да грађане у Србији више занима велика политика и геостратешко позиционирање наше земље него нешто на шта би морали највише да буде заинтересовани, а то је животни стандард и права која имају на послу. Нажалост, није висок ниво политичке свести да се свакодневна друштвена и животна питања ставе у епицентар политике. Последица тога је што смо после 5. октобра имали партије левице на власти када су се распадале фабрике и више стотина хиљада људи је остало без посла. Политичке странке треба да оцењујемо по успеху у тој области, а, што због медија, што због политичке елите, некако су нам главе усмерене ка неким апстрактним, општијим, на први поглед занимљивијим и контроверзнијим питањима, него о оним питањима која живот значе”, закључује Бранко Радун.

Пад традиционалне левице рушењем Берлинског зида

Падом Берлинског зида традиционална левица је прокажена и историјски демисионирана, а доведене су у питање и саме социјалистичке идеје. Велико је питање колико је СПС тада, од самог почетка, био историјска левица, јер су имали нагласак на националним питањима, додуше у временима када су превирања у бившој Југославији и сама наметала такве теме. Они јесу задржали структуру привреде која је одговарала социјалистичкој привреди, али је то било више због система контроле и немогућности да привуку стране инвеститоре, него због тога што су били доследно левичари. Историја је показала да су они први отворили врата приватизацији деведесетих година. Током власти ДОС-а, левице није ни било, јер се слепо веровало у неолиберализам, да одлазак Милошевића подразумева долазак царства слободе, бољих односа са Западом и благостања до кога ће довести тржишна привреда. Уз то, партије овог политичког блока су више енергије трошиле на међусобне сукобе и нису приметиле да социјалне разлике између људи су све веће.