Da li bi Marks danas prepoznao levicu

Studentski protesti otvorili su još jedno bolno političko pitanje – da li zaista postoji levica u Srbiji? Po imenima partija građani bi na prvi pogled mogli da budu prezadovoljni zato što imamo veliki broj socijaldemokratskih, socijalističkih i radničkih partija. Tako je bar na papiru. Čak i one koje nisu iz tog političkog korpusa u svojim programima u prvi plan stavljaju radnička prava i socijalnu pravdu. Ipak, kada se posle izbora prebroje glasovi, stranke i pokreti koji se zovu levičarskim, gotov uvek, zaborave na svoju izbornu bazu, a radničke muke ostaju samo – radničke.

Priča o njihovim pravima od povratka višestranačja u Srbiji nikada nije bila na pijedestalu. Prilike na Balkanu nametale su nacionalne teme, naš narod je dugo ugrožen u regionu i južnoj srpskoj pokrajini, pa je borba za prava Srba i odbrana od napada na Srpsku pravoslavnu crkvu koji dolaze iz nekih susednih država, ili Prištine, uvek aktuelizovala ova pitanja. Čak ni višemesečni protesti akademaca nisu promenili stajalište najvećih političkih partija. Činjenica je ipak da je minimalna zarada u Srbiji utrostručena u poslednjih 12 godina, što je rezultat zalaganja Aleksandra Vučića i Siniše Malog.

Poslednjih desetak godina primetna je gromoglasna tišina kada je reč o opoziciji koja bi, po prirodi, trebalo da komentariše radna i socijalna prava običnog čoveka. Veći deo opozicije je toliko nezainteresovan za temu iz oblasti rada i socijalne zaštite i stiče se utisak da je njihov glavni i valjda jedini problem – to što nije ona na vlasti.

U Americi se za prava radnika prvi otvoreno, bar javno, donekle založio Berni Sanders, ali nije dobio podršku svoje Demokratske stranke da bi bio njen kandidat na izborima za predsednika Amerike. Na Starom kontinentu se pojavilo više ozbiljnih partija od Sirize u Grčkoj, Podemosa u Španiji, Levice u Nemačkoj, Levog fronta u Francuskoj, Levog bloka u Portugalu ili Leve alijanse u Finskoj. I dok je u Evropi, da li bar deklarativno ili pokušajima na delu, neko istakao tu politiku, kod nas se na levičarske ideje pozivaju pojedinci koji su poput Borisa Tadića i Dragana Đilasa bili deo vlasti kada je u sumnjivim privatizacijama bez posla ostalo pola miliona ljudi. Zato danas kao loš vic deluje kada bilo ko od njih dvojice ili njihovih najbližih saradnika za sebe tvrdi da su levičari iako sa pozicije vlasti za iste te radnike nisu uradili gotovo ništa, osim što su ih ostavili na ulici.

U sferi nekih levičarskih vrednosti, među onima koji se javno tvrdo zalažu za antifašizam, feminizam i borbu za bolje uslove poljoprivrednika nalaze se Liga socijaldemokrata Vojvodine i Zeleno-levi front koji ima poslanike u Skupštini Srbije, ali ne sa nekim opipljivim rezultatom za radnike. Sa mandatima koje su dobili na listi Stranke slobode i pravde Željko Veselinović i Đorđo Đorđić napustili su ovaj poslanički klub i pokrenuli akciju prikupljanja potpisa za formiranje radničke partije. Kao temelj koriste infrastrukturu Udruženih sindikata Srbije „Sloga” i tvrde da će se jedini ozbiljno baviti pravima radnika. Vrlo brzo su iz Srbija centra Leskovac izneli tvrdnje da potpise novoj stranci prikupljaju članovi SNS-a. Tim povodom je narodni poslanik i predsednik poslaničke grupe Pokret radnika „Sloga struka” Željko Veselinović poručio da je reč o jeftinim i zlonamernim političkim spinovima koji imaju za cilj da unesu razdor u opozicione redove. Na poslednjoj sednici Skupštini Srbije kada se birala nova vlada, Veselinović je u svom govoru više puta potencirao prava radnika, ali ostaje pitanje da li će se sve na tome i završiti.

Ni u vlasti nije ništa bolja situacija, gde Socijalističku partiju Srbije verno biračko telo podržava sećajući se kako je nekad bilo sigurno kada je vladala Komunistička partija, dok je snaga Pokreta socijalista ekvivalentna posteru Če Gevare koji se ne tako davno nalazio na zidu stranačkih prostorija. Socijaldemokratska partija Srbije Rasima Ljajića čini se više je usmerena ka obnovi Fudbalskog kluba „Partizan”.

Profesor Fakulteta političkih nauka Zoran Stojiljković kaže da se kod nas partije načelno zalažu za radnička prava, ali da je to isključivo deo stranačkog programa. Za „Politiku” ističe da su u ovoj dubokoj i, kako navodi, institucionalnoj krizi i socijalnoj polarizaciji radnička prava izašla iz fokusa javnosti. Kaže da je to pitanje političkih podela i oblikovanja nečega što bi bilo levica u Srbiji. „Radi se o prethodnim pitanjima političke demokratizacije i institucionalizacije funkcionalne države i podela vlasti i uvođenja elemenata participativne demokratije. To jednim delom jeste tematika levice, ali ona objektivno nema ekskluzivu na tu problematiku. Čini se da će sada, u takvom prostoru prelaza iz stanja polarizacije u stanje dijaloga u ovoj ili onoj formi, jer očito da nema ništa od prelazne vlade, biti prostora i mogu da se odvoje neka pitanja levice. To bi dovelo do restartovanja demokratije u Srbiji i pitanja spajanja demokratije i socijalne pravičnosti”, kaže Stojiljković.

Smatra da „istraživanja pokazuju da je korupcija enormna i da je to najviše goruće pitanje u društvu, sigurna agenda u kojoj levica ima šta reći”. Dodaje da je pitanje mira i dijaloga nešto što ide u prilog levim idejama, dok je rat u biti protiv njih. Naglašava da Srbija ima dovoljno obrazovnog potencijala da ne bude zemlja motača kablova. Stojiljković smatra da nema političke partije ili lidera koji će otvoreno reći da zagovara poziciju liberalne ekonomije po kojoj je svako kovač svoje sreće, treba da podnosi sudbinu koju ima i da ne treba država da obezbedi pristojan standard i plate. Navodi da postoje nekoliko socijalnih i političkih linija koji ulaze u različite kombinacije i koalicije sa različitim značenjima. Ta osnovna podela na levicu i desnicu, u spoljnopolitičkim dešavanjima se stavlja po stranu i u centar se stavljaju identitetska pitanja, kaže Stojiljković i dodaje da je druga podela na suvereniste i globaliste od kojih su i jedni i drugi u Evropi saglasni oko ključnih pitanja, ali se ona ne odnose na radnička prava.

„To je razlog zašto na izborima od 2008. socijalnoekonomska ravan nikako da postane dominantna i tu vrstu jaza koja je važna za birače i ono šta je bitno za političke partije i političku elitu. Što je stvar univerzalnije prihvaćena i dominantna kod građana, to se manje politički eksploatiše i manje je osnov razlike između stranaka. Svi se zalažu za solidarnost, iskorenjivanju siromaštva, uvaženje ideje socijalnog partnerstva i dijaloga i to je gotovo postalo opšte mesto. To niko ne dovodi u pitanje i razlika se pravi koliko od opšteg plana socijalne agende oslanja na vrednosti bliske zaposlenima u sindikatima”, kaže Stojiljković. Dodaje da političari šapuću na uho ljudima ono što oni žele da čuju, jer većina radnika su, kako kaže, siromašni i zabrinuti za svoju egzistenciju. Neki kao suverenisti to pomeraju ka ideji nacionalnog suverenizma i većih investicija i davanje novca domaćih preduzetnicima, dok globalisti imaju druge ciljeve.

„Svaka vlast daje određena davanja građanima i pokušava da održava jednu vrstu standarda, ali nikome ne pada na pamet da pokaže na primeru kao što je progresivno oporezivanje po kome oni koji su bogatiji imaju i veći socijalni trošak. Kada pročitate socijalne programe u političkim partijama može da se stekne pogrešan utisak da je u Srbiji socijalni dijalog i partnerstvo sindikata i zaposlenih u nekoj vrsti saradnje, ali u realnosti malo od toga ima. „Problem je što je naš socijalni i ekonomski program na kojima se zemlja razvijala poslednjih sedam-osam godina iscrpljen, a neki ključni projekti vlasti poput ’Ekspa 2027’ i iskopavanje litijuma nemaju podršku većine javnosti”, ističe Zoran Stojiljković.

Ono što birači u anketama kažu – a to je da su im najvažnija pitanja zaposlenje, ekonomija i smanjenje siromaštva, u suštini se ne pokaže kao presudan faktor, jer se najlakše motivišu na pitanja Kosova, Republike Srpske, Rusije, Donalda Trampa i EU. A i levica se na globalnom planu odavno pomerila ka centru. Simboli toga su Toni Bler i Gerhard Šreder. Prihvatili su tržište kao nesporno i teško je vratiti se unazad. Mada i dalje postoje neki lideri poput Bernija Sandersa u Americi, Džeremija Korbina u Britaniji, Janisa Varufakisa i Aleksisa Ciprasa u Grčkoj, koji tvrde da žele da vrate svoje stranke levog centra ka levici.

Različiti teoretičari socijalizma u Srbiji dokazuju da naše levičarske partije i pokreti svoje programe temelje na sovjetskim solhozima i zadrugarskim idejama Svetozara Markovića, gde se preskakao demokratski put koji su isticale partije na Zapadu. Zato danas deluju groteskno oni koji se na društvenim mrežama izjašnjavaju da su za Marksa i da se bore protiv neoliberalizma, a njihovi najveći kritičari su socijalisti i socijaldemokrate. Te partije zaboravljaju političare i vizionare koje smo imali poput Dimitrija Tucovića, Ive Lole Ribara i Koče Popovića.

Desnica i levica, kao dva suprotna određenja formirana, pre svega, odnosom prema kapitalu i odnosom prema promenama, reformama ili revoluciji, izgubili su svoje izvorno značenje. A delimično i sam smisao. Osnovanost podele na desničare i levičare svela se na osudu „ultradesničara” i „klerofašista”, ili osudu onih koji, iz perspektive njihovih protivnika, odriču bilo kakav nacionalni interes. Po nekom nepisanom pravilu i pojednostavljenom shvatanju, svako ko je desno on je protiv nezavisnosti Kosova, a levo svako ko misli da je Srbiji mesto u Evropskoj uniji? I kakve veze ta podela može imati sa svetskom levicom koja se protivi globalističkim integracijama i desnicom koja propagira nadnacionalna povezivanja i interese?

Čini se da je u Srbiji danas levica utihnula i da praktično i ne postoji, smatra politički analitičar Branko Radun. Za naš list kaže da je gotovo nemoguće pronaći nekoga ko bi se dosledno zalagao za promene koje su od suštinskog značaja za položaj radnika, ali da, ipak, očekuje da se talas studentskih protesta na neki način prelije na političke partije. Ipak, upozorava da je levica, ne samo u Srbiji, prestala da se bavi radničkim pravima i da je prestala da bude levica u klasičnom smislu.

„Nisam siguran da će studentski protest doneti neki novi levičarski impuls za naše partije. Čini se da građane u Srbiji više zanima velika politika i geostrateško pozicioniranje naše zemlje nego nešto na šta bi morali najviše da bude zainteresovani, a to je životni standard i prava koja imaju na poslu. Nažalost, nije visok nivo političke svesti da se svakodnevna društvena i životna pitanja stave u epicentar politike. Posledica toga je što smo posle 5. oktobra imali partije levice na vlasti kada su se raspadale fabrike i više stotina hiljada ljudi je ostalo bez posla. Političke stranke treba da ocenjujemo po uspehu u toj oblasti, a, što zbog medija, što zbog političke elite, nekako su nam glave usmerene ka nekim apstraktnim, opštijim, na prvi pogled zanimljivijim i kontroverznijim pitanjima, nego o onim pitanjima koja život znače”, zaključuje Branko Radun.

Pad tradicionalne levice rušenjem Berlinskog zida

Padom Berlinskog zida tradicionalna levica je prokažena i istorijski demisionirana, a dovedene su u pitanje i same socijalističke ideje. Veliko je pitanje koliko je SPS tada, od samog početka, bio istorijska levica, jer su imali naglasak na nacionalnim pitanjima, doduše u vremenima kada su previranja u bivšoj Jugoslaviji i sama nametala takve teme. Oni jesu zadržali strukturu privrede koja je odgovarala socijalističkoj privredi, ali je to bilo više zbog sistema kontrole i nemogućnosti da privuku strane investitore, nego zbog toga što su bili dosledno levičari. Istorija je pokazala da su oni prvi otvorili vrata privatizaciji devedesetih godina. Tokom vlasti DOS-a, levice nije ni bilo, jer se slepo verovalo u neoliberalizam, da odlazak Miloševića podrazumeva dolazak carstva slobode, boljih odnosa sa Zapadom i blagostanja do koga će dovesti tržišna privreda. Uz to, partije ovog političkog bloka su više energije trošile na međusobne sukobe i nisu primetile da socijalne razlike između ljudi su sve veće.