Ју­нак при­че о ро­да­ма

Ми­ло­чај – Ра­до­сав Шљи­вић, ко­га у Ми­ло­ча­ју, се­лу код Кра­ље­ва, зо­ву Ра­ки­ца, сва­ко ју­тро уста­је у пет и у ко­фа­ма ко­је спе­ци­јал­но за то слу­же ро­да­ма из­но­си све­жу ри­бу. То ра­ди по­след­њих се­дам го­ди­на от­ка­ко је пар ових пти­ца на бан­де­ри, на ула­зу у Ра­ки­ци­но дво­ри­ште, са­гра­дио гне­здо. Ни­шта не би би­ло не­у­о­би­ча­је­но да пар пти­ца по мно­го че­му не пр­ко­си за­ко­ни­ма при­ро­де. Пр­ве го­ди­не муж­јак је на­стра­дао на Ибар­ској ма­ги­стра­ли, а жен­ка ни­је ду­го ту­го­ва­ла, те је но­вог на­шла убр­зо. То­ком се­дам ле­та пар се одо­ма­ћио па ро­де ше­та­ју по авли­ји Шљи­ви­ћа, пе­њу се на сте­пе­ни­це, до­ма­ћи­ну је­ду из ру­ке.

Се­де­ћи у хла­ду ора­ха, Ра­ки­ца за­по­чи­ње при­чу о свом нео­бич­ном дру­же­њу. А све је по­че­ло 2019. у апри­лу, ка­да је муж­јак за се­дам да­на на­пра­вио гне­здо на бан­де­ри. Пр­ве го­ди­не жен­ка је од че­ти­ри мла­дун­ца од­га­ји­ла са­мо јед­ног, ко­га је пар те су­шне го­ди­не ус­пео да пре­хра­ни. На­ред­не та­ко­ђе, јер још ни­су би­ле на­у­чи­ле да је­ду сер­ви­ра­ну ри­бу.

– Јед­но­став­но их је из­ба­ци­ла из гне­зда и та­да сам схва­тио да ни­су има­ле до­вољ­но хра­не. Зи­ми, у њи­хо­вом од­су­ству, сам чи­тао о жи­во­ту и на­ви­ка­ма ових пти­ца. Сле­де­ћег про­ле­ћа сам по­чео да до­но­сим ко­фе са ри­бом, али та­да је по­че­ла му­ка, јер их је тре­ба­ло при­пи­то­ми­ти и на­у­чи­ти да је­ду – по­чи­ње сво­ју бе­се­ду Ра­ки­ца, ина­че уз­га­ји­вач жи­ви­не.

– Нај­пре сам ко­фе са ри­бом оста­вљао уве­че у дво­ри­шту, на­да­ју­ћи се да ће муж­јак у зо­ру, чим из­ле­ти из гне­зда при­ћи хра­ни. Али увек би га пре­те­кле мач­ке и дру­ге жи­во­ти­ње ко­је то­ком но­ћи све по­је­ду. Он­да сам ри­бу из­но­сио пре­ко да­на. Али оне и да­ље ни­су при­ла­зи­ле, све док на ри­бу ни­су до­шле свра­ке. Ка­да је муж­јак ро­де угле­дао хра­ни­ли­ште, бо­ја­жљи­во је при­шао и по­чео да је­де – при­ча Ра­ки­ца до­да­ју­ћи да је про­цес збли­жа­ва­ња с пти­ца­ма тра­јао го­ди­на­ма. Са ро­да­ма се ра­до­вао њи­хо­вом под­млат­ку, али и ту­го­вао ка­да је пр­ве го­ди­не муж­јак на­стра­дао на ма­ги­страл­ном пу­ту ка Кра­ље­ву.

– У ма­ју 2020, ка­да је ро­да већ по­ло­жи­ла ја­ја,  зо­ве ме дру­гар и при­ча да је ауто пре­га­зио јед­ну ро­ду на пу­ту. Био је то муж­јак. Зна­ју­ћи да је ро­да оста­ла без хра­ни­те­ља, уста­јао сам сва­ко ју­тро у по­ла пет и по­ку­ша­вао да уба­цим сит­ну па­па­ли­ну у гне­здо. И ком­ши­је су ми по­ма­га­ле, био је то ско­ро не­мо­гућ по­сао. Зна­ли смо са­ти­ма да ска­че­мо око бан­де­ре уба­цу­ју­ћи сит­ну ри­бу ко­ја па­да по трав­ња­ку и на ас­фалт, уме­сто у гне­здо. Ко нас је гле­дао до­бро се исме­јао. Три­на­е­сти дан на­кон по­ги­би­је муж­ја­ка жен­ка се упа­ри­ла са дру­гим. Хра­ни­ли смо је 13 да­на, а по­што ри­бу ни­смо успе­ва­ли да на­ба­ци­мо у гне­здо, хра­ни­ли смо је ко­ма­ди­ма пи­ле­ћег ме­са – при­ча Ра­ки­ца. Те го­ди­не пар је от­хра­нио сва три мла­дун­ца. Сва­ке на­ред­не пар ро­да би от­хра­нио све мла­дун­це.

– Пр­ве го­ди­не су од­ба­ци­ле два пти­ћа, са­мо јед­но от­хра­ни­ле, као и сле­де­ће. Већ од 2021. жен­ка у про­се­ку ле­же по че­ти­ри ја­ја и за­хва­љу­ју­ћи до­хра­ни, ни­је­дан мла­ду­нац ни­је од­ба­чен, сви су по­ле­те­ли – ра­до­сно као о ро­ђе­ној де­ци об­ја­шња­ва Ра­ки­ца.

Упо­знао је он и ћуд ових пти­ца, сва­ко мла­дун­че је знао „у гла­ву”. За­пам­тио је јо­гу­на­стог пти­ћа ко­ји ка­да сле­ти на ру­чак од ко­фе рас­те­ра све оста­ле, па по­том гра­ци­о­зним хо­дом при­ђе и обе­ду­је. Ни­ко од оста­лих чла­но­ва ја­та ни­је смео да му се су­прот­ста­ви. Ка­да су јед­не го­ди­не мла­дун­ци из гне­зда из­ле­те­ли и за­јед­но с ро­ди­те­љи­ма по­че­ли да је­ду „по­слу­же­ње с Мо­ра­ве” схва­тио је да су се ро­де при­пи­то­ми­ле. За је­дан оброк две од­ра­сле ро­де и че­ти­ри мла­дун­ца по­је­ду ви­ше од три ки­ло­гра­ма сит­не ри­бе.

– Про­чу­ло се по кра­ју за ро­де Ми­ло­чај­ца и Ми­ло­чај­ку, па ми ри­бо­лов­ци не­кад до­не­су „по­вру­шу” бе­лу ри­бу ко­ју упе­ца­ју на Мо­ра­ви. Али ка­да то­га не­ма, ја мо­рам у ри­бар­ни­цу по па­па­ли­ну, она је нај­јеф­ти­ни­ја. Не­ко­ли­ко при­ја­те­ља по­ма­жу, па и они не­кад ку­пе. Ме­ђу­тим, по­след­ње две го­ди­не ме бри­не на­рав муж­ја­ка. Ра­ни­је је ло­вио гли­сте, жа­бе и до­но­сио у гне­здо, а са­да чим сва­не до­ла­зи у дво­ри­ште и кле­пе­ће оби­ла­зе­ћи око пра­зне ко­фе. Очас по­сла ето га на пра­гу – ка­зу­је овај пле­ме­ни­ти чо­век, до­да­ју­ћи да Ми­ло­ча­јац Го­то­ван и го­спо­ђа ро­да са­да днев­но по­је­ду до ки­ло­грам све­же ри­бе. Ка­да стиг­ну мла­ди, тре­ба­ће ви­ше од три.

Осим ри­бо­ло­ва­ца, ме­ђу они­ма ко­ји Ра­ки­ци по­ма­жу да от­хра­ни ро­де је и вла­сник се­о­ске про­дав­ни­це, ко­ји је про­шле го­ди­не до­нео 10 ки­ло­гра­ма па­па­ли­не, а још то­ли­ко су до­ни­ра­ли ње­го­ви при­ја­те­љи.

Ра­ки­ца, ју­нак ове при­че, за­кле­ти је не­же­ња. На раз­го­вор је при­стао али пред објек­тив фо­то-ре­пор­те­ра ни­ка­ко ни­је хтео. На­ро­чи­то са­да ка­да су ту и ро­де ко­је ла­ко мо­гу да му по­мр­се пла­но­ве.

Шест гне­зда на 20 ки­ло­ме­та­ра

Ме­шта­ни Ми­ло­ча­ја го­во­ре да не пам­те да су ро­де ра­ни­је на­се­ља­ва­ле под­руч­је Ми­ло­ча­ја и окол­них се­ла, ме­ђу­тим, си­ту­а­ци­ја се про­ме­ни­ла. У овом кра­ју са­да има нај­ма­ње шест ак­тив­них гне­зда у кру­гу од 20 ки­ло­ме­та­ра.

– Зна­ју­ћи да је из овог гне­зда по­ле­те­ло 17 је­дин­ки ро­да, у њи­хо­вој је при­ро­ди да се вра­те у ове кра­је­ве и по­том­ство ов­де по­ди­жу. Нас то по­себ­но ра­ду­је, па је ком­ши­ја, на пар сто­ти­на ме­та­ра одав­де, на врх бан­де­ре по­ста­вио ме­тал­ну, жи­ча­ну по­лу­лоп­ту ко­ја је иде­ал­на под­ло­га за гра­ђе­ње гне­зда. Ма ко­ли­ко да су на­ше ро­де сво­је­гла­ве и по­на­ша­ле су се ми­мо на­ра­ви сво­је птич­је вр­сте, ми ве­ру­је­мо да ће нам се вра­ти­ти мла­ди па­ро­ви – при­ча ком­ши­ја Лу­ка Ар­се­ни­је­вић, ко­ји је за­јед­но са ком­ши­ја­ма уве­се­ља­вао су­се­де ка­да су ска­ка­ли око бан­де­ре, по­ку­ша­ва­ју­ћи да у гне­здо уба­це ри­бу и по­мог­ну жен­ки да пре­жи­ви.