Морамо, можемо, скачемо

Догађаје обично посматрам из такозване птичје перспективе не бих ли у ширем контексту уочио неку смисаону везу међу њима. Међутим, колико год се уздизао и упињао, оно што се ових месеци дешава у Србији остаје безнадежно бесмислено. Из тог разлога ћу овог пута ствари посматрати из жабље перспективе одбијајући да им дам било какво значење, јер га, очигледно, у ово постмодерно доба и нема. 
Емил Диркем је сматрао да друштвена аномија може, поред осталог, бити превазиђена развојем професионалних корпорација. Реч је, заправо, о удружењима чији је основни циљ да, осим јачања професионалне солидарности, постану морални компас и инструмент друштвене интеграције. Питање о којем наш социолог није размишљао јесте шта ће се десити ако и та удружења захвати аномија. Управо се, изгледа, то догодило с новинарским друштвима, која се, ни једно ни друго, нису огласила поводом блокаде РТС-а, односно јавног понижавања и претњи новинарима те куће. 
Истина, можда није проблем у удружењима. Можда она напросто чекају да се, као што је ред, најпре огласе руководећи људи РТС-а. Узалуд чекају. Пре ће се огласити покојни Тијанић него садашњи поглавица те куће познат као Брут Који Ћути. А можда и није то, него су помислили да у РТС-у више и нема новинара, с обзиром на то да је та медијска кућа своју основну делатност свела на минимум минимума претварајући се у мешетара који је производњу програма, посебно оног скупог, пренео на трећа лица остављајући под својим окриљем финансије, куварице, возаче и разно административно особље, којима производња програма и није посао. 
О томе, наравно, јавност не брине, баш као ни они који данима скакућу испред улаза у РТС. Комичност тог понашања није само у појавности већ пре свега у неразумном очекивању да блокада РТС-а може да реши питање чланова РЕМ-а за које, притом, већина и не зна чиме се баве. Замисао је, ако добро разумем, да ће – не дође ли до поновног покретања поступка за избор чланова РЕМ-а, дружина која РТС држи као таоца тражити његово укидање – од истих оних који би требало да изаберу нови РЕМ. Поред тога, јасно је да колико год пута био покретан нови поступак, скупштинска већина која одлучује о избору тих чланова увек ће изабрати оне који ће бити по њиховој, а не по вољи блокадера. Бесмисао блокаде РТС-а тиме је тек наговештена. Комплетан утисак стиче се увидом да су блокадери блокирали једини ТВ канал који је помно пратио њихове активности – изузму ли се, сваки на свој начин, Н1 и Информер. 
Највише, ипак, чуди што уместо блокаде нико није, на пример, поставио захтев за стављање на увид документације РТС-а. То изненађује, с обзиром на чињеницу да је документација омиљено штиво блокадера, а посебно што је ова телевизијска много занимљивија од оне о реконструкцији Железничке станице у Новом Саду. 
Но, оставимо РТС његовој судбини. Ако држава може пола године без универзитета, неће пропасти ни без програма једне у мору телевизија.

Без универзитета се ипак не може довека. У тренутку кад се појави овај текст можда ће бити познат исход дијалога који су започели нови премијер и ректор. Иако се надам да ће довести до наставка академске године, подозревам да неће. Револуционарно крило проширеног ректорског колегијума не може да допусти да се настава обнови јер би неко могао да се запита у чему је онда био смисао њеног шестомесечног прекида. У том случају – јао си га деканима. Уколико се ректор као и раније буде позивао на одлуке пленума, то ће бити још једна непремостива тешкоћа за успостављање наставе. Ректор се, надам се да грешим, на разговор одазвао тек ради академске пристојности и како се не би рекло да није кооперативан, а и да би кривицу за губитак године лакше пребацио на државу. 
У овој политичкој игри жртва су студенти. Има, међутим, оних који тврде да губитак једне академске године није ништа страшно. Уосталом, подсећају ме да смо и ми изгубили годину дана у војсци па ето ништа нам не фали. У то нисам баш сигуран, посебно кад је реч о онима који размишљају на такав начин. Међутим, истина је да су током ове шестомесечне блокаде и данашњи студенти, а да тога нису ни свесни, завршили својеврсни курс предвојничке обуке. Од првог дана протеста студенти су обучавани да по фртаљ сата стоје мирно у тишини. Тај модификовани поздрав застави тешко да је ико могао да одбије. Али, као што је познато, кад се пристане чак и на тривијалне захтеве оних који желе да утичу на нас, ми почињемо другачије да сагледавамо себе и лако пристајемо на нове сличне или озбиљније захтеве. Тако су блокадери временом почели да прихватају различита задужења у оквиру разних одбора, затим су ушли у распоред дежурстава (у војсци се то звало пожарна стража). Уместо јутарње гимнастике, с радошћу су почели као по команди да скачу и вичу. Након тога, уместо марширања, прешло се на табанање будућим путевима револуције (тиме се истовремено и симболично ставило до знања да путеви и пруге нису ни потребни). Блокаде мостова замениле су вежбу спречавања непријатељског форсирања река, а посебно омиљена вежба је заузимање непријатељске инфраструктуре. Тако су пали депои ГСП-а или зграда РТС-а, што је упоредиво са некадашњим одласцима на теренска биваковања, а бацање јаја постало је замена за бојево гађање. Посебно увежбаван моменат јесте оно што се у војсци звало узбуна, а овде одзив на хитно окупљање. Међутим, док су нас будили и покретали ужасавајући звуци сирена, сада је довољан један кратки вибер-бип. Будући резервни официри развили су, поред свега тога, и губитак емпатије према „непријатељу”, а непријатељи су сви они који се противе одлукама пленума и зборова. Некада су имагинарни непријатељи били Турци и Немци, а сада су ћаци. Не треба заборавити да се, као и у свакој војсци, и овде води рачуна о морално политичком раду који се огледа у заједничком читању књига и гледању пробраних ТВ садржаја. И на крају, увек остане времена и за песму, коло и понеко прасенце, јер познато је да где су млади, ту су увек игра и шала. 
Заправо, једина очигледна разлика између војничке обуке коју смо ми прошли и ове „предвојничке” је у томе што су нас терали и дисциплиновали по принципу радо иде Србин у војнике – два га вуку, а тројица туку. Садашња зед генерација не реагује на „мораш” већ на „можеш”. Њу је тешко дисциплиновати, али се зато лако самодисциплинује. Тај много суптилнији начин управљања људима последица је – како то објашњава Бјонг-Чул Хан – развијеног его идеала и слике сопственог савршенства коју родитељи намећу деци кроз непрестано и немилосрдно охрабривање да могу више и боље јер су напросто савршени. Јурећи сопствени идеал савршености, они скачу, вичу, шипче, блокирају, и то преко сваке мере и смисла гоњени унутрашњом представом о сопственој супериорности коју су им усадили родитељи-тренери. Њих не покрећу страх, претња или награде, нити их мотивишу идеали или виши смисао, они су једноставно гоњени унутрашњим поривом савршености да могу више не питајући се много о смислу тога што раде. 
Док се држава премишљала и одуговлачила с увођењем војне обуке, омладинци и омладинке су се самоорганизовали и самодисциплиновали осмисливши сопствену предвојничку обуку. Важно је само да им нико не каже мораш, него можеш ти то (злато мамино и татино). Народ који има такву омладину не треба да брине за своју будућност јер то је савршена радна снага за високотехнолошки капитализам 21. века.
*Професор Филозофског факултета у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа