Moramo, možemo, skačemo

Događaje obično posmatram iz takozvane ptičje perspektive ne bih li u širem kontekstu uočio neku smisaonu vezu među njima. Međutim, koliko god se uzdizao i upinjao, ono što se ovih meseci dešava u Srbiji ostaje beznadežno besmisleno. Iz tog razloga ću ovog puta stvari posmatrati iz žablje perspektive odbijajući da im dam bilo kakvo značenje, jer ga, očigledno, u ovo postmoderno doba i nema. 
Emil Dirkem je smatrao da društvena anomija može, pored ostalog, biti prevaziđena razvojem profesionalnih korporacija. Reč je, zapravo, o udruženjima čiji je osnovni cilj da, osim jačanja profesionalne solidarnosti, postanu moralni kompas i instrument društvene integracije. Pitanje o kojem naš sociolog nije razmišljao jeste šta će se desiti ako i ta udruženja zahvati anomija. Upravo se, izgleda, to dogodilo s novinarskim društvima, koja se, ni jedno ni drugo, nisu oglasila povodom blokade RTS-a, odnosno javnog ponižavanja i pretnji novinarima te kuće. 
Istina, možda nije problem u udruženjima. Možda ona naprosto čekaju da se, kao što je red, najpre oglase rukovodeći ljudi RTS-a. Uzalud čekaju. Pre će se oglasiti pokojni Tijanić nego sadašnji poglavica te kuće poznat kao Brut Koji Ćuti. A možda i nije to, nego su pomislili da u RTS-u više i nema novinara, s obzirom na to da je ta medijska kuća svoju osnovnu delatnost svela na minimum minimuma pretvarajući se u mešetara koji je proizvodnju programa, posebno onog skupog, preneo na treća lica ostavljajući pod svojim okriljem finansije, kuvarice, vozače i razno administrativno osoblje, kojima proizvodnja programa i nije posao. 
O tome, naravno, javnost ne brine, baš kao ni oni koji danima skakuću ispred ulaza u RTS. Komičnost tog ponašanja nije samo u pojavnosti već pre svega u nerazumnom očekivanju da blokada RTS-a može da reši pitanje članova REM-a za koje, pritom, većina i ne zna čime se bave. Zamisao je, ako dobro razumem, da će – ne dođe li do ponovnog pokretanja postupka za izbor članova REM-a, družina koja RTS drži kao taoca tražiti njegovo ukidanje – od istih onih koji bi trebalo da izaberu novi REM. Pored toga, jasno je da koliko god puta bio pokretan novi postupak, skupštinska većina koja odlučuje o izboru tih članova uvek će izabrati one koji će biti po njihovoj, a ne po volji blokadera. Besmisao blokade RTS-a time je tek nagoveštena. Kompletan utisak stiče se uvidom da su blokaderi blokirali jedini TV kanal koji je pomno pratio njihove aktivnosti – izuzmu li se, svaki na svoj način, N1 i Informer. 
Najviše, ipak, čudi što umesto blokade niko nije, na primer, postavio zahtev za stavljanje na uvid dokumentacije RTS-a. To iznenađuje, s obzirom na činjenicu da je dokumentacija omiljeno štivo blokadera, a posebno što je ova televizijska mnogo zanimljivija od one o rekonstrukciji Železničke stanice u Novom Sadu. 
No, ostavimo RTS njegovoj sudbini. Ako država može pola godine bez univerziteta, neće propasti ni bez programa jedne u moru televizija.

Bez univerziteta se ipak ne može doveka. U trenutku kad se pojavi ovaj tekst možda će biti poznat ishod dijaloga koji su započeli novi premijer i rektor. Iako se nadam da će dovesti do nastavka akademske godine, podozrevam da neće. Revolucionarno krilo proširenog rektorskog kolegijuma ne može da dopusti da se nastava obnovi jer bi neko mogao da se zapita u čemu je onda bio smisao njenog šestomesečnog prekida. U tom slučaju – jao si ga dekanima. Ukoliko se rektor kao i ranije bude pozivao na odluke plenuma, to će biti još jedna nepremostiva teškoća za uspostavljanje nastave. Rektor se, nadam se da grešim, na razgovor odazvao tek radi akademske pristojnosti i kako se ne bi reklo da nije kooperativan, a i da bi krivicu za gubitak godine lakše prebacio na državu. 
U ovoj političkoj igri žrtva su studenti. Ima, međutim, onih koji tvrde da gubitak jedne akademske godine nije ništa strašno. Uostalom, podsećaju me da smo i mi izgubili godinu dana u vojsci pa eto ništa nam ne fali. U to nisam baš siguran, posebno kad je reč o onima koji razmišljaju na takav način. Međutim, istina je da su tokom ove šestomesečne blokade i današnji studenti, a da toga nisu ni svesni, završili svojevrsni kurs predvojničke obuke. Od prvog dana protesta studenti su obučavani da po frtalj sata stoje mirno u tišini. Taj modifikovani pozdrav zastavi teško da je iko mogao da odbije. Ali, kao što je poznato, kad se pristane čak i na trivijalne zahteve onih koji žele da utiču na nas, mi počinjemo drugačije da sagledavamo sebe i lako pristajemo na nove slične ili ozbiljnije zahteve. Tako su blokaderi vremenom počeli da prihvataju različita zaduženja u okviru raznih odbora, zatim su ušli u raspored dežurstava (u vojsci se to zvalo požarna straža). Umesto jutarnje gimnastike, s radošću su počeli kao po komandi da skaču i viču. Nakon toga, umesto marširanja, prešlo se na tabananje budućim putevima revolucije (time se istovremeno i simbolično stavilo do znanja da putevi i pruge nisu ni potrebni). Blokade mostova zamenile su vežbu sprečavanja neprijateljskog forsiranja reka, a posebno omiljena vežba je zauzimanje neprijateljske infrastrukture. Tako su pali depoi GSP-a ili zgrada RTS-a, što je uporedivo sa nekadašnjim odlascima na terenska bivakovanja, a bacanje jaja postalo je zamena za bojevo gađanje. Posebno uvežbavan momenat jeste ono što se u vojsci zvalo uzbuna, a ovde odziv na hitno okupljanje. Međutim, dok su nas budili i pokretali užasavajući zvuci sirena, sada je dovoljan jedan kratki viber-bip. Budući rezervni oficiri razvili su, pored svega toga, i gubitak empatije prema „neprijatelju”, a neprijatelji su svi oni koji se protive odlukama plenuma i zborova. Nekada su imaginarni neprijatelji bili Turci i Nemci, a sada su ćaci. Ne treba zaboraviti da se, kao i u svakoj vojsci, i ovde vodi računa o moralno političkom radu koji se ogleda u zajedničkom čitanju knjiga i gledanju probranih TV sadržaja. I na kraju, uvek ostane vremena i za pesmu, kolo i poneko prasence, jer poznato je da gde su mladi, tu su uvek igra i šala. 
Zapravo, jedina očigledna razlika između vojničke obuke koju smo mi prošli i ove „predvojničke” je u tome što su nas terali i disciplinovali po principu rado ide Srbin u vojnike – dva ga vuku, a trojica tuku. Sadašnja zed generacija ne reaguje na „moraš” već na „možeš”. Nju je teško disciplinovati, ali se zato lako samodisciplinuje. Taj mnogo suptilniji način upravljanja ljudima posledica je – kako to objašnjava Bjong-Čul Han – razvijenog ego ideala i slike sopstvenog savršenstva koju roditelji nameću deci kroz neprestano i nemilosrdno ohrabrivanje da mogu više i bolje jer su naprosto savršeni. Jureći sopstveni ideal savršenosti, oni skaču, viču, šipče, blokiraju, i to preko svake mere i smisla gonjeni unutrašnjom predstavom o sopstvenoj superiornosti koju su im usadili roditelji-treneri. Njih ne pokreću strah, pretnja ili nagrade, niti ih motivišu ideali ili viši smisao, oni su jednostavno gonjeni unutrašnjim porivom savršenosti da mogu više ne pitajući se mnogo o smislu toga što rade. 
Dok se država premišljala i odugovlačila s uvođenjem vojne obuke, omladinci i omladinke su se samoorganizovali i samodisciplinovali osmislivši sopstvenu predvojničku obuku. Važno je samo da im niko ne kaže moraš, nego možeš ti to (zlato mamino i tatino). Narod koji ima takvu omladinu ne treba da brine za svoju budućnost jer to je savršena radna snaga za visokotehnološki kapitalizam 21. veka.
*Profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista