Медијски рат против Срба

Речником генерација рођених у овом миленијуму, Срби су историјски мегалузери. Победници у два балканска, а потом и оба светска рата, доживели су да крај прошлог века заврше као лоши момци. У очима Европе и доброг дела западног света наш народ је тенденциозно дехуманизован, приказан као агресивна и крволочна нација, која не преза ни од најгрозоморнијих злочина. Лепили су нам етикете масовних убица, серијских силоватеља, крадљиваца историје.

Посетиоци изложбе која је недавно одржана у Архиву града Новог Сада могли су да се увере да сатанизација Срба није била случајна. Она је резултат дуготрајног процеса који је почео још уочи распада Југославије. О томе сведоче оригинални примерци часописа и новина које је сакупио Дејан Крагић, колекционар и историчар-аматер из Новог Сада. Он је више од деценије сакупљао сведочанства о медијском рату против нашег народа.

– Када погледате медијске написе у којима се спомиње Србија уочи и током деведесетих година, уочићете циљ да нас прогласе за искључиве кривце. Пошто је пао Берлински зид, Запад је остао без непријатеља у виду комунизма и Руса. То упражњено место додељено је Србима, чија реална кривица може да буде несхватање процеса који су проистекли из пада гвоздене завесе. Нисмо се снашли и то нас је скупо коштало – објашњава Крагић, који је и председник удружења „Српско историјско наслеђе”.

Ако се удубимо у тематику медијског рата против Срба, стиче се утисак да су они оптуживани управо за оно што је њима чињено. Али кренимо редом.

Крајем 1988. године „Њузвик” констатује да у Југославији живи 8,1 милион Срба, што је 36 одсто становништва ондашње државе. Новинари тог магазина закључују да Срби хоће више власти, посебно на Косову и Метохији и Војводини. А то, према њиховом закључку, води ка продубљењу националистичке кризе. Србима се, дакле, замера што траже оно што је њихово.

Словеначка „Младина”, на чијим странама 1990. године производе „Илирије Ведрог” рекламира данашња прва дама Америке Меланија Трамп, објављује упутство како се приручним средствима уништава тенк Т-72. Очигледно се мисли на тенкове Југословенске народне армије, а уз текст је дата и скица како се прави Молотовљев коктел.

Хрватска емигрантска штампа 1990. године Југославију дели на два дела. На северну у којој се налазе Словенија, Хрватска и Босна и Херцеговина и на јужну у којој је остатак Југославије. Она је приказана као буре из којег на све стране цури вода, а потенцира се да држава шаље на Косово нове војне јединице.

Срби су знали шта и како им мисле на северу заједничке државе. Али оно што се спрема у Босни и Херцеговини је било изненађење. Тако часопис „Вокс”, који излази у Сарајеву, иначе копија словеначке „Младине”, крајем 1991. године поручује Бошњацима да је дошло време за крај вековног ропства. Баве се истрагом прогласа под насловом „Упознај Србе да би их више мрзео”. Србима треба бушити гуме на колима, узнемиравати их касно телефонским позивима. Са њима не треба разговарати, децу Срба треба изоловати. Ту су и следећи предлози: поливати водом Србе, бацати ђубре пред њихова врата, палити киоске београдске „Политике”. Ни то није било довољно, па уредништво са насловне стране поручује „Хвала ти, Боже, што нисам Србин.”

Када су се ратни облаци надвили над Југославијом, страна штампа се мање-више бави питањем како ће се Европа суочити са ратом. Немачки медији пишу о терору Срба.

„Њузвик” у априлу 1993. на насловној страни поставља питање зашто Срби себе виде као жртве, а не као агресоре. У то време крећу оптужбе за наводна масовна силовања која су починили Срби. У томе предњачи француски „Шарли ебдо”. „Тајм” се бави енклавом у Сребреници и поставља питање да ли је Босна Клинтонов Вијетнам.

Следеће године „Шарли ебдо” Босну приказује као кланицу, док се „Шпигл” пита хоће ли НАТО зауставити Србе, очигледно мислећи на борбе око Сарајева.

Часопис ратне морнарице Уједињеног Краљевства у мају 1994. године пише о „харијеру” са носача авиона „арк ројал”, који су обориле српске снаге код Горажда. То је био први ратни губитак НАТО-а од његовог оснивања.

„Тајм” у децембру 1994. године на насловној страни има топ Војске Републике Српске, у тренутку испаљивања гранате. Испод је наслов „Проклети миротворци”. У објашњењу фотографије и наслова наводи се да „под ударом Срба сви одустају, осим Босанаца”. Не схватају да и Срби могу да буду Босанци.

Наредне ратне године све води ка ескалацији сукоба. Немачки „Шпигл” закључује да се „Срби боре против остатка света”. „Тајм” наводи да је Ратко Младић преузео личну одговорност за етничко чишћење и на једној од насловних страна објављује слику бомбардовања положаја ВРС код Сарајева, уз коментар да масовно бомбардовање отвара врата миру.

На лето 1995. године „Шарли ебдо” на насловници доноси неукусну карикатуру војника међународних мировних снага који дели кондоме. Уз коментар да УН тако нуди заштиту против Срба.

У октобру 1995. „Пари мач” објављује слике француског пилота којег су обориле снаге Војске Републике Српске. У децембру „Тајм” се пита да ли је стигао мир, мислећи на споразум у Дејтону.

Мир на Балкану није дуго потрајао. Већ 1998. године Срби се враћају на насловне стране западне штампе. Рачак је преломна тачка која води у отворени рат.

„Скотиш мирор” 25. марта 1999. године наводи цитате Тонија Блера и Била Клинтона. Први, мислећи на Британце, говори о „мирољубивом народу који не налази задовољство у ратовању”. Клинтон позива на „акцију сада, да се сачува Европа за нашу децу”.

„Шпигл” пише о „рату против убистава” и „страху од пожара”. Часопис „Америчке вести” објављује наслов „НАТО се клади да може да заустави Србе без кланице на Косову”. Слободан Милошевић је увек приказан као крвник. Његов лик је на насловници „Њузвика” 19. априла 1999. године уз наслов „Лице зла”. Истог дана „Тајм” се пита хоће ли Милошевић икада одговарати. И „Шпигл” има Милошевића на насловној страни уз коментар „Рат без победе”.

„Шарли ебдо” нема границу у блаћењу Срба. Илустрација од 5. марта 1999. приказује два српска војника иза којих су масакрирана женска тела. Један од њих, са пушком у рукама, бесно каже „недостају жене”. Изнад је лицемерни наслов „Пролеће у Приштини”. У следећем броју исти часопис има цртеж српског војника који љуби одсечену главу жене. То се уклапа у слику која Србе приказује као серијске силоватеље и убице.

Таквих примера је много. И свима је заједничко да су Срби пуну деценију били искључиви кривци за све што се дешавало на Балкану.