Пет кључних анекса никада није објављено

Спорови око концесије почели су одмах по потписивању уговора са шпанско-аустријским конзорцијумом „ФЦЦ-Алпина”. Концесионар се тог 30. марта 2007. године обавезао да сагради 106 километара леве траке аутопута Хоргош–Нови Сад, да одржава 68 километара пута од војвођанске престонице до Београда, као и да пројектује и изгради 148 километара аутопута од српске престонице до Пожеге.

Тада је Велимир Илић, министар за капиталне инвестиције, саопштио да је овај конзорцијум понудио најмање рокове изградње – пет година и најнижу цену од 1,3 милијарде евра у коју су урачунати ПДВ и камате, као и да ће концесија трајати 25 година.

Од самог почетка уговор је проглашен тајном.Прву критику на његов рачун упутио је Бојан Костреш, тадашњи председник Скупштине Војводине,тврдећи да ће покрајински буџет бити оштећен за око 400 милиона евра, јер је концесионару омогућено да наплаћује путарине са већ изграђеног аутопута Хоргош–Београд. Уследила је оштра полемика са Илићем да би потом све гласнији били захтеви да се уговор обелодани. Спекулисало се да је концесионару, између осталог, омогућено да од наплате путарина у Војводини делом финансира изградњу деонице Београд–Пожега.

Публиковању се ипак противио концесионар, позивајући се на члан уговора којим се гарантује тајност тог документа и запретио тужбом влади ако га објави.

Осим финансијског плана којим се регулише однос концесионара и банке, на сајту Владе Србије нису окачени ни анекси који се односе на план изградње, саобраћајну студију, систем наплате путарина. Дакле, од очију јавности су скривени анекси 3, 4, 5, 11 и 12.

Вредност самог уговора остала је нејасна. Илић је најпре рекао да он износи 1,3 потом 1,5 милијарди евра, предрачунска вредност је била око 800 милиона евра, а „Алпина” је на свом сајту објавила цифру од 1,1 милијарду евра. Невенка Синђић, директорка београдског представништва ове фирме, једном је чак изјавила да пројекат вреди 1,7 милијарди евра.

Екипа емисије „Инсајдер” тврдила је да је уговор од јануара до марта (када га је потписала техничка влада) мењан и да је првобитно било предвиђено да концесионар обезбеди гаранције од 150 милиона евра, а да се то касније свело на 10 милиона евра, што је неуобичајено мало за посао који вреди 1,5 милијарди евра. Михаило Марковић, задужен у влади Војислава Коштунице за концесију, тада је објашњавао да концесионар треба да достави гаранције у износу од 220 милиона евра, али да је финансијски неоправдано да то учини одједном, већ ће за сваку деоницу достављати четири врсте гаранција према динамици градње. Тада је упозоравано да концесионар може у сваком тренутку да се повуче из посла уз малу своту коју ће оставити као гаранцију. А ако од наплате путарине узме 20 милиона евра, а положи гаранцију од десет милиона, он може да буде у плусу.

Средином септембра 2007. године шпански „ФЦЦ констракшн” (који је у међувремену постао власник 80 одсто „Алпине”) од владе је затражио сагласност да свој удео у концесионом послу пренесе на другопласирани аустријски „Пор”. Многи су тада тврдили да је на тај начин обесмишљена тендерска процедура, јер ће за обавезе преузете уговором одговарати неко трећи.

М. У. А.